2015.
scenario
i režija: Dennis Hauck
uloge:
John Hawkes, Dichen Lachman, Crystal Reed, Brett Jacobsen, Rider
Strong, Dash Mihok, Vail Bloom, Robert Forster, Jeff Fahey, Natalie
Zea, Joanna Cassidy
Nemoguće
je otkriti tajnu uspeha nečega tako revolucionarnog kao što je to
bio film Pulp Fiction Quentina Tarantina koji je otvorio novo
poglavlje i u filmskoj umetnosti kao takvoj i u postmodernizmu
uopšte. Jer teško je nabrojati šta je sve taj jedan film inovirao,
razorio, uspostavio ili iz korena promenio. Od klasične dramske
strukture u tri čina i hronološkog izlaganja, do unikatnog uličnog
rečnika, heroin chica koji iz sveta visoke mode prelazi u stvarni
život i stila kojim dominiraju dugi kadrovi izuzetno pokretne, a
opet savršeno kontrolirane kamere, sve se u Pulp Fiction
činilo novim i svežim, čak i kad to istorijski nije bio slučaj.
Kombinacija je jedinstvena i zato film za 22 godine nije ostario ni
dana.
Međutim,
problem sa filmovima koji tako glasno odjeknu i u stvaralčkim
krugovima i u pop-kulturi je taj da će se za njima pojaviti klonovi
koje po pravilu rade autori koji nisu ni blizu Tarantinovog nivoa pa
ne shvataju da je tajna uspeha upravo u neponovljivosti formule.
Drugi, posebno drski, pokušaće da viđeno dignu na novi nivo i
ljosnuti sa visine dupetom o zemlju. Jedan od takvih je i Dennis
Hauck, a njegovom dugometražnom prvencu Too Late se mora
priznati hrabrost koja je, na moju veliku žalost, sama sebi cilj.
On
od Tarantina preuzima vizuelni stil koji emulira eksploatacijske
filmove 70-ih, snimanje na 35 mm traci, generalno noir zaplet o
“izgubljenom” detektivu (Hawkes) koji pokušava da pomogne
izgubljenoj devojci (Reed) koja je, pak, videla nešto što nije
smela i konstrukciju koja se ne drži klasične strukture niti
hronološkog sleda događaja. Međutim, u dvema stvarima pokušava da
ga prevaziđe: svih pet činova koliko ih ima su zapravo manje ili
više neprekinute kadar-sekvence, a dijalog, iako ne toliko “edgy”
pokušava da učini još sočnijim.
To
ne radi na nekoliko nivoa, a razlog tome je artificijelnost. Prvo,
replike su toliko duge i pseudo-dubokoumne da više podsećaju na
monologe namenjene publici, a ne na razgovor između likova. Utisak
koji takvo pisanje ostavlja je da je autor klinac sa akademije
fasciniran filmom i teatrom, ali nesposoban razlučiti izražajna
sredstva jednog i drugog medija. Kao konačna žrtva tu padaju glumci
koji te “kobasice” teksta teško savladavaju, posebno u
kadar-sekvencama. John Hawkes se još drži odlično, a njegov tempo
uspevaju da isprate još Crystal Reed i Dichen Lachman koja igra
klišeiziranu striptizetu sa zlatnim srcem i “no bullshit”
stavom, te donekle veteranka Joanna Cassidy čija je uloga neznatno
mala, dok se ostali muče i ne snalaze.
Uopšte
ne ulazeći u razvijenost priče i njenu nemogućnost da parira Pulp
Fictionu, tamošnjim obratima i promenama perspektive, drugi
ograničavajući faktor koji vezuje i potapa film su upravo
neprekinute kadar-sekvence koje su same sebi svrha. Da bi njih
ispoštovao, autor će, recimo, uvesti lika koji sedi na drvetu bez
ikakvog razloga ili će raditi nemoguće zoomove i švenkove koji bi
možda bolje izgledali na digitalnom formatu, dok ovde ostaju skoro
amaterski prljavi, ili će posegnuti za deljenjem ekrana umesto da
napravi rez tamo gde scenario koji je sam napisao od njega to traži.
Ne
kažem, ima to svojih momenata. Na trenutke sve deluje jako kinetično
i aktivno iako likovi uglavnom samo govore i govore, a vrlo malo
delaju. Može se tu pronaći i nešto poetičnosti, nostalgije za
vremenom “drive-in” bioskopa i amaterskih boks-mečeva na
otvorenom, pa čak i posveta klasičnim filmovima iz zlatnog doba
Hollywooda. Takođe, scena golotinje Vail Bloom od struka naniže po
minutaži prevazilazi onu čuvenu scenu sa Julianne Moore u Short
Cuts. Ali konačni rezultat obeležava višak predvidljivosti uz,
paradoksalno, manjak koherentnosti, pa Too Late postaje i
ostaje više ne baš uspela stilska vežba nego konkretno filmsko
delo.
No comments:
Post a Comment