12.4.17

The Whole Truth

2016.
režija: Courtney Hunt
scenario: Rafael Jackson (alias Nicholas Kazan)
uloge: Keanu Reeves, Gabriel Basso, Renée Zellweger, Gugu Mbatha-Raw, Jim Belushi

Kao neko ko je počeo da manijači sa gledanjem filmova 90-ih godina prošlog stoleća, moram priznati da su mi sudske drame / trileri prirasli srcu. Ono, ekranizacije Grishama i slično. Ne da ću to gledati danju i noću, iako realno imam prilike pošto se format uglavnom preselio na kablovsku televiziju, ali ću tu i tamo pogledati. Pomislite na neko meso i krompir za ručak, neće vam to biti omiljena hrana, ali nećete se ni previše buniti jer to čak i kad je loše nije katastrofalno.

The Whole Truth je, međutim, ekvivalent mesu i krompiru iz menze. Možda nije baš oduran obrok zaliven užeglom mašću, ali je bljutav, nezačinjen i slabo pripremljen. Zato se verovatno scenarista potpisao pseudonimom ne želeći da izlaže svoje pravo i poznato ime. Uostalom, takav scenario je mogao napisati i prilično netalentovani student za vežbu na akademiji, pod uslovom da je pogledao barem jedan sudski film u svom životu.

Sastojci su tu: sposobni, ali malo ljigavi advokat (Reeves), mladi klijent koji iz nekog razloga ne govori (Basso), antipatična žrtva, odnosno klijentov otac (Belushi), mlada saradnica sa moralnom dilemom (Mbatha-Raw), klijentova majka, odnosno žrtvina žena koja možda nešto muti (Zellweger), slučaj ubistva i pitanje je li naš dečko kriv. Dodajmo na to neki obrat na kraju, nema veze što ruši kompletnu dotadašnju logiku i eto nam scenarija.

Mada, jedna verovatno nehotična referenca na početku obećava: radnja se dešava u New Orleansu, što sa Reevesom u ulozi advokata asocira na The Devil’s Advocate, film koji je razbio svaku iluziju da je Keanu Reeves dobar ili makar solidan glumac, naročito kada je uparen sa veličinom kao što je to Al Pacino. Iskreno, čisto sumnjam da su to imali na umu, jer ne poentiraju ni na koji način. Mislim, Reeves je i dalje kesa, ali ni ostali ne blistaju. Renée Zellweger nikada nije bila neka naročita glumica, a ni šestogodišnje odsustvo s ekrana nije pomoglo, ovde deluje kao da glumi pod anestezijom (što možda i faktički jeste tačno kada se baci pogled na botoxirano lice), a Jim Belushi preglumljuje za sve pare. Šteta što je mladi Basso zaglavljen sa tipskom i dosadnom ulogom, kao i Gugu Mbatha-Raw, glumica koja je sposobna za mnogo više od toga.


Međutim, ono što posebno ide na živce, i u skladu je sa filmom u celini, je to da je protagonista ujedno i narator. Ne samo da je to potpuno nesvrsishodno i u svađi sa logikom kada se obrat uzme u obzir, makar je to izvedeno sa pokeraškim licem, za razliku od brojnih advokatskih štoseva u filmu, nego tako propraćen temom na saksofonu deluje kao da dolazi iz nekog drugog filma. Kad gledam advokatski film, nekako želim advokatsku muziku, znači ljigavu gudačku orkestraciju uz završnu reč kako ima pravde u Americi, a ne detektivske momente. Zaključno, The Whole Truth je poprilično sranje.