5.3.18

Cross My Heart / Les rois mongols

kritika originalno objavljena na Monitoru


2017
režija: Luc Picard
scenario: Nicole Bélanger, Luc Picard (prema romanu Nicola Bélanger)
uloge: Milya Corbeil-Gauvreau, Anthony Bouchard, Henri Richer-Picard, Alexis Guay, Clare Coutler, Julie Ménard, Jean-François Bourdeau, Martin Desgagne, Sophie Cadieux

Već sa prvim scenama koja nam objašnjavaju kontekst vremena i prostora, jasno nam je da Cross My Heart neće ni u kojem slučaju biti sasvim običan dečiji film kakav očekujemo u berlinskoj Generation Kplus konkurenciji, pa makar ni uz relativno visoki limit od 12 godina. Situacija koju vidimo je kompleksna i prilično direktno predstavljena: godina je 1970, mesto je Montreal, a pod plaštom hippie-pokreta radikalno levičarske ideje spojene sa nacionalističko-separatističkim eksplodiraju u formi terorizma i izazivaju državnu represiju, sa sve vojskom na ulicama i policijskim satom. Kći će upitati oca jesu li ti teroristi sa televizije dobri ili loši momci, na šta će on odgovoriti da su to dobri momci koji čine loše stvari.

Međutim, kada se otac razboli od raka, završi u bolnici, pa onda prikovan za kućni krevet, majka padne u depresiju, a finansije odu u čabar, bistra i buntovna curica Manon (Corberil-Gauvernau) će prvo završiti kod tetke zajedno sa bratom (Bouchard) i rođacima (Richer-Picard, Guay), a onda će se ona i brat naći u opasnosti da padnu šaka socijalnoj službi i budu razdvojeni po familijama. Kontekst je sve, Kanada nije uvek bila socijalno odgovorna država (u pozadini se vide nalepnice koje pozivaju na otpor javnom zdravstvu), televizor u boji se smatrao luksuzom, a jezik kojim se u kući govorilo je označavao i klasu i politička opravdanja.

Kako god, inspirirani terorističkim napadima iz vesti, Manon i družina klinaca će oteti anglofonu, jedva pokretnu bakicu, odvesti je u kolibu i pisati preteća pisma zahtevajući nepovredivost familije. Policija će, naravno, misliti da je reč o dva odvojena slučaja, odbegloj deci i ozbiljnoj otmici, ali pravo je pitanje koliko mogu izdržati četiri maloletnika i stara, fizički načeta osoba koji ne govore istim jezicima pre nego što situacija postane tragična.

Reditelj Luc Picard uspeva da kroz dobar deo filma balansira lake i teške tonove, humor i ozbiljnost, nevinost i opasnost vodeći se klasicima filmova o odrastanju poput Reinerovog Stand by Me sa odjecima turbulentnih 60-ih i 70-ih u Quebecu što smo mogli videti u Valéeovom filmu C.R.A.Z.Y. iz 2005. godine, klinci imaju igrivu zajedničku vibru dok su stariji u nekim svojim, klincima nerazumljivim filmovima, i većina viđenog se može otpisati kao nepažljiva avantura. Čak i francuski naslov prevodiv kao “Kraljevi budala” govori tome u prilog. Uz solidan tempo, detaljno rekonstruiran period i vrlo fluidnu glumu, Cross My Heart se čini kao ugodan film.

Imam, međutim, dva moralna problema kada se već radi o filmovima o deci i za (doduše nešto malo stariju) decu. Prvi, portret pun simpatije za kvebeške komunističke teroriste, se možda može otpisati kao subjektivni pogled male Manon, pa se čak i kraj koji slavi dečije odmetničke fantazije može tumačiti u tom hm, avanturističkom ključu. Drugi problem je verovatno nasleđen iz izvornog romana, a to je incestuozna privlačnost između Manon i nešto starijeg rođaka koja nije dovoljno izgrađena, motivirana i sa nekakvom pred-istorijom, a nije ni tema filma, pa samo smeta. Te dve stvari stvaraju tonalni disbalans koji potpuno potapa ceo film. Žiri od tih moralnih problema nije patio – Cross My Heart je nagrađen glavnom nagradom u Generation Kplus sekciji.