14.3.18

Game Night

kritika originalno objavljena na DOP-u

Ljudi potcenjuju komediju, posebno onu koja ne pršti od intelektualističkih, sofisticiranih verbalnih akrobacija, pa još od samog početka, na kraju “otkrivajući” filozofske, sociološke, psihološke i ine apsurde ljudske egzistencije. Nemam ništa protiv, to su filmovi u kojima iznimno uživam, ali se dok ih gledam ne smejem na sav glas. Za takav efekat potrebna je jedna od dve stvari: crnjak ili tupilo. I to nije teško uraditi, ali je teško uraditi kako treba, naročito ono drugo. Ima razlike, verujte mi.

Game Night je upravo to: uspela i pametno složena komedija koja kao pogonsko gorivo koristi (između ostalog) i glupost svojih junaka. I ne samo glupost, tu su i naivnost i kompetitivnost i odnosi unutar veze, braka i familije, pa čak i granična psihopatija jednog lika i nasilje. Za poslednje dve stvari je prilično teško naći meru, što je rediteljima Johnu Francesu Daleyu i Jonathanu Goldsteinu (inače autorima scenarija originalni, umereno zabavni i pametno postavljeni Horrible Boses), a naročito scenaristi Marku Perezu (koji, verovali ili ne, dolazi iz Disneyeve škole), uspelo.
Uvodna montažna sekvenca nam pokazuje par, Maxa (Jason Bateman) i Annie (Rachel McAdams) čiji su život društvene igre: upoznali su se na pub-kvizu, on ju je zaprosio pomoću pantomime, i njih dvoje svakog petka kod kuće organizuju veče društvenih igara sa uvek jednom istom postavom gde delju po Pictionaryju, pantomimi, asocijacijama, Scrabbleu itd. Lažem, postava nije baš ista, Gary (Jesse Plemons), psiho-pandur iz susedne kuće je ispao iz družine kada ga je napustila žena za kojom opsesivno tuguje. Nemajte brige, vraća se on. Standardnu ekipu sačinjava afroamerički bračni par, Kevin i Michelle (Lamorne Morris i Kylie Bunbury), “highschool sweethearts” od kojih muška polovina ima problema sa ljubomorom, te Ryan (Billy Magnussen), plavušan lep kao slika i proporcionalno tome glup, naivan i napaljen, u pratnji uvek različite po pravilu još lepše i gluplje ženske.


Kada se na jednoj noći igre pojavi Maxov stariji i uspešniji brat Brooks (Kyle Chandler) i pozove ekipu da se sledeći put okupe kod njega u njegovoj kući, Ryan se dosetio da na tu partiju povede svoju pametnu koleginicu Sarah (Sharon Hogan). Partija će, navodno, biti epska, nagrada vredna, a Brooks je pripremio nešto posebno: partiju detektivske misterije. Na partiju, međutim, upadaju maskirani napadači koji možda i nisu deo plana i odvode Brooksa. Šta je tu stvarno, a šta deo igre i predstava za ljude, postaće nam jasno (hm, jasnije) nakon sat i nešto vremena filma u kojem nas kao bonus čekaju i Garyjev povratak i dvojica karijernih kriminalaca (Danny Huston i Michael C. Hall) i jurnjava autima i filmske reference i pravi pravcati underground fight club i partija američkog fudbala sa Fabergeovim jajetom i hirurška intervencija po uputama sa survivalističkog portala i obračun u avionu…
Komedije za odraslu publiku, znači sa psovanjem, seksualnim aluzijama i realističnim nasiljem (ono beskrvno prolazi i u slučaju PG13 filmova) su u poslednje vreme u krizi ideja. Judd Apatow i njegovi puleni to pokušavaju rešiti improvizacijom između glumaca, ali greška u koracima je što računaju s njom, a na nju se ne može računati. Suprotno tome, Game Night je vešto skriptiran, ne samo u smislu “set-piece” scena i sekvenci, već i generalno: likovi imaju kakav takav tretman (svakako dalji od po jedne-dve crtice, tika i “quirka”), deluju makar napola realistično, izgovaraju rečenice od kojih normalnog čoveka ne hvata osećaj srama, toaletni humor je skoro potpuno izbačen, a seksualni uglavnom nije samo vulgaran.

Osnovni elementi poput akcije, verbalnosti, situacija i gegova su vešto izmešani i to sasvim solidno radi posao. To, naravno, ne znači da će svaki štos pogoditi metu, ali polovičan uspeh je već garancija natprosečno smešnog i zabavnog filma, a Game Night ima natpolovičnu stopu uspešnosti šala od kojih su neke pripremane kroz dobar deo filma da bi upalile tačno kad i kako treba. To ide do te mere da je čak i obavezna pasaža sa greškama sa snimanja ovde izmenjena i kreativno i umešno spakovana. I za to treba pohvaliti i scenaristu i reditelje.
Pohvalu zaslužuju i glumci. Možda Jason Bateman i Rachel McAdams igraju u svom tipu, ali odavno ih nismo videli na takvom nivou kada je u pitanju komedija. Batemanova persona pametnjakovića ovde je utišana za stepen-dva, Rachel McAdams je ležerna, bez šmire i histerije. Ryan je lik koji bi nam u nekom drugom filmu neopisivo išao na živce jer kao da je zalutao iz sitcoma, bilo glupavog, bilo bezobraznog za noćni program, ali ovde i u Magnussenovoj interpretaciji nam je beskrajno simpatičan, kupujemo ga potpuno. Slično važi i za Garyja koji je taman onoliko lud i taman onoliko pandurski tup da bi lik funkcionirao i da bi se uklopio u ostatak filma.

Opet, ne treba očekivati nekakvo čudo i savršen film jer Game Night to nije. Logičke rupe koje se tu i tamo otvaraju su pozamašne i nisu ničim zakrpljene, i potrebno je izdržati limitirano zabavnu trećinu posvećenu ekspoziciji, kraj je mogao doći i ranije uz manje obrata. Ali ako ste se ikada pitali kako izgleda film sa komičnim “twistom” na Fincherov klasik The Game, gde autori citiraju Django Unchained, a likovi Pulp Fiction, onda je Game Night odgovor koji ste tražili. Ako se, pak, tako nešto nikada niste upitali, Game Night je svejedno vredan gledanja kao dovoljno zabavan, blesav, lagan i kompetento izveden film.