21.3.18

Phantom Thread

kritika originalno objavljena na DOP-u

Nekad je s Paulom Thomasom Andersonom bilo lako: u njegovom filmu je bilo potrebno pronaći koga je pokopirao i proveriti je li to učinio do perfekcije, a ipak napravio izuzetan film. Od Hard Eight (David Mamet), preko Boogie Nights (Martin Scorsese) do Magnolije (Robert Altman) i There Will Be Blood (Stanley Kubrick), Andersonovom najboljem filmu do sada koji je značajan i kao prva rediteljeva saradnja sa kasnije stalnim kompozitorom Jonnyjem Greenwoodom. Stvari onda postaju zanimljive i zapletene jer Anderson počinje da se poziva na po više uzora odjednom i da prvenstveno studira ljudsku psihu pritom ne mareći nužno za priču, pa se The Master izgubio negde putem i postao izuzetno dojmljiv film o svačemu i ni o čemu, a sama ideja da se adaptira u principu nerazumljivo pisanje Thomasa Pynchona rezultiralo je koliko je moguće (ali ne potpuno) koherentnim napušenim i osunčanim kalifornijskim neo-noirom Inherent Vice, inače vrlo zabavnim za gledanje.

Namerno ili slučajno, Phantom Thread je film kojeg prvo treba izdržati, naročito njegov početak, naslov za koji će se ispostaviti da je banalan i “pitch” da se elitni krojač ima za nezamenjivog genija kako smo to navikli od, recimo, slikara. Vic je u tome da bi se materijal i priču moglo re-aranžirati u kratkometražni film od pola sata (umesto koju minutu preko dva sata), a da se suština i većina detalja u tome ne bi pogubili. Međutim jednom kada se prestanemo vrteti u stolici, kada se othrvemo potrebi da zaspimo, Phantom Thread će nam se uvući pod kožu i nizom suptilnih detalja i filmskih posveta prošetati kroz izvestan broj zanimljivih teza, ali i oneobičenih truizama.

Radnja je smeštena u London 50-ih godina prošlog stoleća, dakle vreme oporavka posle rata, ali i vreme u kojem stara aristokratija nije potpuno obezvlašćena dolaskom novih snaga. Nakon uvodnog kadra i kratke replike u tom trenutku neimenovane žene kako joj je on ispunio snove, priča počinje sa krojačem Reynoldsom Woodcockom (Daniel Day-Lewis u svojoj, navodno, poslednjoj filmskoj ulozi) koji izvesnoj grofici predstavlja svoju najnoviju unikatnu haljinu, da bi posle za doručkom “otpustio” svoju poslednju u nizu muza. Krojač će se onda otpraviti na ručak u gostionicu u predgrađu, tamo ugledati ženu iz prvog kadra, konobaricu Almu (izvrsna Vicky Krieps), pokušati i impresionirati ju svojom dečačkom narudžbom gotovo svega što se nudi na jelovniku. Nakon zajedničke večere, njih dvoje će završiti u njegovom studiju i Alma će postati njegov novi model, muza i ljubavnica.

Woodcock je, kako mu i prezime suptilno poručuje, priličan drkadžija sa kojim jedino njegova sestra Cyril (odlična Leslie Manville) može izaći na kraj u partiji pasivne agresivnosti. Opet, Alma nije ni izbliza nežna i naivna ženska na kakve je navikao, već je i sama sklona “nadgornjavanju” i manipulaciji sa ciljem potpune kontrole, pa će na ovaj ili onaj način postati odlučujući faktor ne samo u njegovoj karijeri, već i u celokupnom životu.

Teme kojih se Anderson dotiče su brojne i uglavnom diskretno podigrane. Sa jedne strane, imamo problem nepodnošljivog genija koji zbog svog statusa može nekažnjeno izvoditi gluposti ili maltretirati ljude oko sebe. Ovde je to krojač, ali u životu smo svedočili takvom ponašanju od strane umetnika, naučnika, sportista, poslovnjaka, političara, profesora. Na to se nadovezuje i sociološki aspekt, odnosno britansko društvo opsednuto tradicijom, pa nije nimalo slučajno da je Alma strankinja (neobelodanjenog porekla, ali je luksemburška glumica koja je karijeru izgradila u germanofonoj kinematografiji igra sa svojim prirodnim akcentom sa čas germanskim, čas romanskim prizvucima), da njeno ponašanje nije u skladu sa engleskim kanonima i da ih je spremna srušiti.

Primetan je i aspekt psiholoških profila dvoje centralnih likova koji definiraju njihove međusobne odnose. Reynolds je od svih žena u svom životu poštovao jedino svoju pokojnu majku sa kojom je imao odnos od ljubavi do mržnje i koja će se pojaviti kao prikaza u njegovom bunilu koje citira horor filmove, i ta će se fantomska nit protezati i kroz odnos sa Almom koja jedina ima snage i hrabrosti da mu se suprotstavi i to ponekad sa pozicije moći. Zanimljiva je i sestrina uloga u svemu tome, njeno postavljanje od ugađanja do meke moći i promena strane u sukobu, a detalji poput govora tela, doziranih facijalnih ekspresija i gestikulacije su zlata vredni.

Bez potrebe da se posebno naglašava, Daniel Day-Lewis duboko ulazi u ulogu i proždire je kako to samo on ume, a Leslie Manville i Vicky Krieps su mu dostojni partneri u toj igri. Je li ovo najbolja uloga u njegovom životu i stoga zasluženo testamentarna (ako se zaista obistini najava trajne penzije)? Nije, ali Day-Lewis nema loših uloga u svojoj glumačkoj karijeri, a ovde imamo redak slučaj da on igra sa nekim, a ne protiv nekog ili sam protiv svih. U tom smislu je Vicky Krieps zapravo otkrovenje filma i vrata Hollywooda su joj otvorena.

Takođe, u tehničkom smislu film je sjajno nastudiran i pod punom kontrolom. Soundtrack koji potpisuje Jonny Greenwood koji se šeta od jazza do klasike upotpunjuje vizuelni identitet filma, a dizajn zvuka (posebno u onoj urnebesnoj sceni Alminog prvog doručka) je impozantan. Kada smo već kod vizuelne komponente, Anderson je sam sebi služio kao nepotpisani direktor fotografije, snimajući na traci od 35 i 70 mm, jasno evocirajući Kubrickovu vizuelnu poeziju koja savršeno funkcionira u priči koja spaja Kubrickovu atmosferu sa zapletom ne-žanrovskog opusa Alfreda Hitchcocka (ime glavne i zapravo centralne junakinje je jasni putokaz ka Hitchovoj partnerki i scenaristkinji Almi Reville), uz Rebeccu kao prvu asocijaciju.

U konačnici, Phantom Thread je jedan od onih filmova koji su suviše “pametni” za svoje dobro i čiji bogati detalji sa sve teksturom (moda tu igra sporednu ulogu, iako ima i dosta “fashion porn” momenata koji se ne završavaju sa haljinama, već uključuju i enterijere i Woodcockov auto) prevladavaju nad celinom. Dosta toga zavisi i od raspoloženja gledaoca od kojeg se traži da se upravo tim detaljima intenzivno bavi, dok radnja sporovozno teče, a za šta isti ne mora biti spreman. Opet, pitanje svih pitanja je čemu služi stilska vežba autora u čiju smo se stilsku pismenost toliko puta uverili i kroz emulacije i kroz kompilacije, pa i kroz originalne radove.