19.3.18

The Foreigner

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.
režija: Martin Campbell
scenario: David Marconi (prema romanu Kinez Stephena Leathera)
uloge: Jackie Chan, Pierce Brosnan, Katie Leung, Rufus Jones, Charlie Murphy, Orla Brady, Lia Williams, Dermot Crowley, Ray Fearon, Rory Byrne

Kod svakog glumca se dogodi taj neki prelomni trenutak karijere da za njega više nema materijala koji bi odgovarao njegovom uobičajenom tipu uloge. Već je poznata priča da Hollywood prosečnu glumicu “sažvaće i ispljune” najkasnije do četrdesete godine, da su glumci nešto “žilaviji”, pa potraju do pedesete godine života. Ima smisla, naročito ako su istima karijere izgrađene na fizičkom izgledu ili atletsko-fajterskim sposobnostima, telo ima svoj rok trajanja. Onda treba napraviti zaokret u karijeri: igrati za manje honorare u filmovima niže produkcije, nanovo izmisliti svoju glumačku karijeru ili postati producent, sam sebi praviti posao i lagano štelati svoju personu.

Za poslednju opciju se odlučio Jackie Chan znajući da mu akciono-komične akrobacije više ne pristaju. The Foreigner je njegov producentski i glumački pokušaj da se iz tog registra pomeri prema ozbiljnijem, dramskom i trilerskom, da mu kaskaderski trikovi izgledaju realističnije i umerenije i da mu oni ne budu osnova glume, već da to bude pojava. Pitanje je samo zašto se odlučio za adaptaciju pulp-romana iz 1992. godine i zašto se odlučio da ekran deli sa vršnjakom i rivalom koji je bolji glumac od njega i koji je igrao u vrhunskoj produkciji (za razliku od Chana, uglavnom), a koji poslednjih desetak godina nikako ne pronalazi pravi materijal.
Radnja filma prati Quana Ngoca Minha (Chan), naoko skromnog vlasnika restorana koji kreće na put osvete nakon što mu kći (Leung) pogine u eksploziji bombe koju su postavili radikalni elementi u podmlatku IRA-e. Na tom putu će mu se preprečiti bivši borac, a sada pokrajinski ministar Liam Hennessy (Brosnan) koji sa IRA-om i ima i nema veze, odnosno igra dvostruku igru kao karijerni manipulator, posrednik između veterana i britanske vlade. Hennessy, naravno, nema direktne veze sa bombaškim napadom, čak bi samo teoretski mogao znati i istražiti ko stoji iza njega, ali Quan ne odustaje. Hennessy se možda vodi logikom mafijaškog bossa, ali je Quan, otkrivamo, vojni specijalac, vijetnamski veteran i čovek koji nema više šta da izgubi.

Ono što u adaptaciji romana zaista radi perfektno je shvatanje i prihvatanje razlike u tehnologiji između ranih 90-ih i novog milenijuma. London je pokriven kamerama, mobilni telefoni se koriste i za komunikaciju i za praćenje i za slikanje, a tu su i drone-letelice. Opstanak, međutim, i dalje često zavisi od “low tech” veština kao što je izrada improvizirane bombe, traganje ili postavljanje zamki i preživljavanje u šumi, pa nam, imajući vijetnamsku epizodu na pameti, nekako nije baš toliko čudno da šezdesetogodišnji Kinez pravi na budale brojne primetno mlađe irske gerilce koji su u tim šumama sigurno vežbali, a možda se u njima i borili.

Neovisno od tog miksa visokih i niskih tehnologija, napetost održava pulsirajući soundtrack Cliffa Martineza, režija Martina Campbella (poznatog kao majstora za “restart” Bonda – režirao je i Golden Eye i Casino Royale) je korektna kad dođe do akcijskih “set piece” momenata kojih bi, istina, moglo biti i više na uštrb recimo onih političko-brbljivih ili melodramatskih pod-zapleta koji čine samo štetu. Dobra vest za film, a loša za Chana je i to da Brosnan prosto proždire scenario (bez obzira što je njegov akcent suviše južno-irski za Belfast), da mu je lik bolje napisan i da naslovnog junaka sasvim opravdano potiskuje na rub.
Dakle, The Foreigner bi bio sasvim solidan film da ne upada u tri prilično gadna logička i moralna problema. Prvo, ma kako scenario uvažavo tehnologiju, on se i dalje kreće u “clanceyevskom” svetu filma Patriot Games u kojem postoje krvožedni katolički irski teroristi i u kojem IRA nije potpuno položila oružje. Što, naravno, ne može biti dalje od istine – pitanje je postalo sasvim političko i predmet je dugotrajnih i sporovoznih procesa uglavnom bez incidenta o oružanim sukobima i terorističkim napadima da ne govorimo. U tom svetu je i dalje egzotično videti Azijata u Londonu (a tek u Belfastu!) i potpuno ga je normalno nazivati samo i isključivo Kinezom (dakle, ne ni starkeljom, manijakom ili prosto onim dosadnim tipom, što sve Quan jeste, odnosno mogao bi biti).

Treće i konačno: u tom svetu su orijentalne žene možda dobre, submisivne i poslušne, ali su zato zapadnjakinje čisto zlo. Ne samo baba iz vlade zadužena za “handlanje” Hennessyja (funkcija nebitna) koja je nadmena i antipatična skoro kao Theresa May, već i Hennessyjeva žena (Brady) koja ne samo da kuje planove za radikalizaciju nasilja, već muža vara s njegovim nećakom, te Hennessyjeva ljubavnica (Murphy) koja je jedna od najradikalnijih među tim mladima, a ne preza ni od toga da od bombe ginu isključivo civili. Dve potonje žene su u filmu čak i višak – moglo se kompletno bez njih i njihovih pod-zapleta.

Slagali se mi sa političkom korektnošću ili ne, ona postoji kao koncept i uvrežena nam je u svest toliko da ju nije moguće tek tako demontirati upornim oslovljavanjem nekog po nacionalnoj ili rasnoj pripadnosti. Nešto je tu bezvezan, ali u suštini bezazlen štos na bazi stereotipa (da Kinez ima restoran, a Irac – irskog setera). Opravdanja da je problem nasleđen iz knjige bi stajala da se kojim slučajem nije radila adaptacija i da radnja nije prebačena u vreme današnje. A mizoginija koju film propoveda je i onda i sada jednako odvratna i za nju nema opravdanja.