En chance til / A Second Chance

2014.

režija: Susanne Bier

scenario: Anders Thomas Jensen

uloge: Nikolaj Coster-Waldau, Ulrich Thomsen, Nikolaj Lie Kaas, Maria Bonnevie, May Andersen, Thomas Bo Larsen, Peter Haber

Karijera Susanne Bier se može nazvati stabilnom na više nivoa. Žanrovski i tematski, njeni filmovi su (melo)drame o međuljudskim odnosima i familijarnim dinamikama koje pucaju pod pritiskom, čija je teza često zanimljiva i nova, iako autorica stvari ponekad postavlja suviše banalno i nateže logiku do granica pucanja. Najčešće je logika tu od sporednog značaja i samo lagano kvari utisak za koji su odgovorne emocije koje ova autorica gađa, premda ponekad pretenciozno i sa teškom rukom.

Nije tu od presudnog značaja “dogmaški” Open Hearts, koliko recimo Brothers, film koji nas uprkos svojim manama “radi” i koji je bez ikakve frke dobio američki remake u roku od neke tri godine. Tako su nekako prošla i tri naredna naslova koja su danskoj autorici zajamčila globalnu prepoznatljivost: After the Wedding, koprodukcijski Things We Lost in the Fire i Oscarom nagrađeni In a Better World.

Međutim već sa Love Is All You Need Susanne Bier pokazuje znakove autorske krize i potrošenosti ideja. A onda su usledile dve katastrofe: od početka problematična ekranizacija “southern gothic” romana Serena sa Jennifer Lawrence i Bradleyem Cooperom koja je završila kao potpuno sranje gde je čak i J-Law očajna (što je teško ostvariv poduhvat) i paralelno s njom izbačen A Second Chance, koji je tek jedva nešto manje sranje. Opet, čini se da ima gledalaca, kritičara i festivalskih selektora koji će svaki put kad gospođa Bier ode na WC to proglasiti ultimativnim remek-delom za antologiju filmske umetnosti.

A Second Chance je, da se tako izrazim, nedonošče, ako ne i mrtvorođenče od samog početka. (Strpite se malo i biće vam jasno zašto sam upotrebio ovu “baby” referencu.) Sa tako ambiciozno odabranom temom moralnog ogleda ko je zaslužio da bude roditelj, a ko ne i sa takvom šok-taktikom da sve glavne likove predstavi ne samo kao nesavršene, koliko kao “borderline” nakazne i stoga prilično neuverljive, te da sve karte baci na poprilično neverovatan razvoj situacije na samom početku, šanse da takav film uspe su mizerne. Naprosto, sve je na kocki i gospođa Bier je “preigrala” svoju ruku, nerezonski blefirala i pukla. Opet, jasno mi je da će nekog osetljivijeg ona nekako “uraditi” i sa ovim poprilično gadnim bućkurišem melodrame, moralne dileme i starog dobrog popovanja.

Dakle, naš junak iz čije perspektive posmatramo celi razvoj događaja je policijski inspektor Andreas (Coster-Waldau) koji je nedavno dobio sina Alexandra sa kojim je pomalo opsednut, dok njegova žena Anna (Bonnevie) pokazuje znakove post-porođajne depresije i nervnog rastrojstva. Njegov partner na poslu Simon (Thomsen) je, pak, pijanac kojeg je nedavno ostavila žena.

  Jednom prilikom će se njih dvojica javiti na poziv za nasilje u porodici i zateći povratnika iz zatvora Tristana (Lie Kaas) kako maltretira svoju drogiranu devojku Sanne (Andersen), dok njihova beba, gladna, prljava i zanemarena, leži na dnu ormara. Andreas će učiniti sve što je u njegovoj moći da roditelji završe u zatvoru, a mali u domu, ali to mu zbog tehnikalije neće poći za rukom, pa će se odnos maltretiranja i zanemarivanja nastaviti.

Prelomni trenutak je onaj u kojem njemu iznenada preko noći umre sin. Dok mu žena preti samoubistvom, a kolega i prijatelj pijanči, Andreas dolazi do “spasonosnog” rešenja da zameni svog mrtvog sina sa još uvek živim Tristanovim i Sanninim. Naravno, taj čin je glup i nepromišljen na toliko nivoa i obiće mu se o glavu na toliko načina kasnije. Naprosto, pretpostavlja da su Tristan i Sanne toliko pogubljeni da neće prepoznati svoje, odnosno tuđe dete, kao što pretpostavlja bezuslovnu saradnju neuračunljive Anne i smušenost pijanog Simona.

Dve stvari su u filmu izvedene dobro, ma koliko to bilo nedovoljno da ga održi iznad površine. Prva je stilska doslednost, primetni, a ipak diskretni i ukusni odjek Dogme 95 vidljiv je u tretmanu kamere, često fiksirane na lice protagoniste, sa kratko sečenim krupnim kadrovima i drmusavim pokretima, tu i tamo prekinutim neveselim jesenjim / zimskim pejzažom. To ima određenog efekta, iako se taj štos troši sa besomučnim ponavljanjem. Druga stvar za pohvalu u određenom procentu je posledica takvog stila i postupka. U pitanju je gluma, jer se od glumaca, nekih od najboljih u Danskoj, zaista dosta traži, a oni se drže i ne pucaju pod pritiskom. Nikolaj Coster-Waldau se sjajno snalazi u glavnoj ulozi iako ima reputaciju više žanrovskog nego dramskog glumca, a Nikolaj Lie Kaas je apsolutno zastrašujuć prizor kao narkoman i nasilnik. U toj podeli su glumice “izvukle kraću slamku” jer su njihovi likovi tipskiji i drveniji. To posebno važi za Sanne koja izgleda kao praznjikava lepotica koja se sticajem okolnosti spetljala sa barabom.

Ostale stvari u filmu nisu ni izbliza izvedene dobro. Scenario graniči sa očajnim od postavke likova, preko neverovatnog zapleta do prilično neuverljivog i isforsiranog raspleta. Dodatni problem je što će se svakom istreniranom gledaocu činiti kako je svaki obrat “telefoniran” dosta unapred. Recimo, dovoljno je da pogledamo Annu i biće nam savršeno jasno kako je mali Alexander umro, kao što je dovoljan jedan pogled na Andreasa da shvatimo da je stvarno malo previše opsednut decom i da nešto tu ne štima, kao što je dovoljno da se on jednom slučajno izlaje pa da se celi njegov kretenski plan sruši. Opet, postupak Susanne Bier, bacanje svih karta na emocije i prenaglašavanje apsolutno svega, potpuno je legitiman, ako ne i logičan izbor za takav neverovatan materijal. Cilj je izazvati emocije da se ne bi videle sve rupe. To je posebno rizično sa onom zamenom beba na početku, taj čin treba predstaviti kao ne samo plemenit nego i logičan i stoga jedini ispravan (iako to nije).

Ali to ne znači da je pokušaj uspeo. Možda sam ja tvrd i ciničan, beskrajno hladno racionalan, ali meni to jednostavno ne pije vodu. I pored svih preterivanja ili upravo zbog njih. Uostalom, sve rastegljivo je rastegljivo samo do neke tačke. Posle toga puca. Susanne Bier je preterala sa ambicijom, zahtevnom tematikom i skoro neupotrebljivim materijalom, pa je A Second Chance njen već drugi vezan očajan film. Na njenom mestu bih dobro pripazio šta bih sledeće radio.

Serena

2014.

režija: Susanne Bier

scenario: Christopher Kyle (po romanu Rona Rasha)

uloge: Jennifer Lawrence, Bradley Cooper, Rhys Ifans, Toby Jones, David Dencik, Sean Harris, Ana Ularu, Sam Reid, Kim Bodina

Kad samo bacimo pogled na glumačku i autorsku ekipu, čini se da Serena pršti od talenta i to podiže očekivanja. Roman je bestseller, pa još južnjački gothic noir smešten u doba Depresije. Susanne Bier je iznimno cenjena i plodna autorica, sposobna da izbacuje film godinu za godinom, prilagodljiva američkim i evropskim uslovima. Njen film Brothers je dobio američki re-make, In a Better World je pokupio Oscara, a ni ostali filmovi nisu prolazili nezapaženo kod publike i kritike. Jennifer Lawrence i Bradley Cooper su u vreme snimanja filma bili sveže završili Silver Linings Playbook i prštali su od glumačke hemije. Scenarista Christopher Kyle je možda najslabija karika u timu, ali ni on nije tikva bez korena, ne toliko zbog scenarija za Alexandra, koliko zbog činjenice da je pisao za Kathryn Bigelow. Možda su to bili njeni najslabiji filmovi, ali svejedno to nisu bili slabi i nebitni filmovi.

Film je od početka pratila loša reputacija. Prvi set autora, reditelj Darren Aronofsky i glumica Angelina Jolie su se povukli iz projekta. Produkcija je preseljena u Evropu, Češka glumi Severnu Carolinu (dovoljno uverljivo, ipak su setovi uglavnom šuma, kamp i poneki nespecifičan grad ili enterijer), a u rediteljsku fotelju je zasela Susanne Bier. Jennifer je dofurala Bradleya i film je snimljen za manje od 2 meseca. Od tada je 18 meseci proveo u post-produkciji iz ne baš jasnih razloga. Nije bilo spora oko montaže, osim toga što je Susanne Bier uporedo radila na drugim projektima, pa je bila preopterećena. Niko joj se iz redova producenata nije mešao u posao, gnjavio sa rokovima ili postavljao uslove. Kada su videli šta imaju u rukama, i kada su naleteli na loše reakcije festivalske publike i kritike, producenti i distributeri su odlučili da ne ulože puno u marketing, da prvo izdaju na VOD platformama i da se ne zamaraju sa bioskopima. Iz toga je svakom dobronamernom bilo jasno da pred sobom imamo sranje od filma, ali se postavljalo logično pitanje koliko je to sranje. Ne može biti baš toliko, vidi ko je sve unutra...

Pa, Serena je sranje, onako baš-baš sranje i to na svim nivoima. Kao da kombinuje diletantizam prisutan u radovima Jamesa Franca koje on tako revnosno izbacuje sa pretencioznošću Michaela Cimina u Heaven's Gate. Serena je film koji gura u miks izvorni roman, već problematičan za obradu zbog njušenja sa raznim žanrovima (Ron Rash je naprosto takav pisac i to je u književnosti sasvim legitimno, knjige se dele na poglavlja, u čitanju se prave pauze), te nekoliko filmskih klasika, od Gone With The Wind preko Legends of The Fall do studije poslovnog i ljudskog morala nalik na There Will Be Blood i plejade “backwoods noir” filmova.

Sve što je moglo poći naopako, pošlo je, bukvalno nema scene da valja. Tekst je toliko drven da sam se nekoliko puta zapitao kako je to moglo izaći iz pera profesionalnog scenariste (pa makar imao pauzu u karijeri od 10 godina), proći pored živog reditelja (ipak nije ovo turska sapunica da se režira na autopilotu) i pored živih glumaca. Neke od replika su naprosto legendarne. Najveća misterija mi je kako i zašto se niko nije potrudio ama ni najmanje da makar fingira motivaciju kod likova, da nečim objasni njihove promene i postupke. Primer: u jednoj sceni J-Law jaše u “slow motionu”, u drugoj je Bradley prati na konju i kaže “moramo se venčati” na šta se ona osmehne, u sledećoj se karaju (vode ljubav, ipak smo na teritoriji filmske romanse) uz svetlost sveća (da, ima nekoliko takvih scena, u svakoj narednoj sve manje “kupujemo” J-Law i face koje slaže), da bi je posle toga komotno predstavio svojim poslovnim parterima kao svoju ženu i partnericu. Problem rešen, jebeš motivaciju i izgradnju likova.

Lovac i priručni plaćeni ubica (Ifans) ima vizije koje je nasledio od svoje majke. Šerif (Jones) zajedno sa bogatašima lobira za nacionalni park ne bi li oterao Cooperovog lika iz nepoznatih razloga kad je mogao kao sav normalan svet uzeti mito. Cooperov lik je bogataš, istovremeno tribun slobodnog tržišta i malih radnih ljudi. Za jednog od partnera (Denick) nemamo šta da se pitamo je li peder ili nije, mislim, vidi ga kako se pizdunski drži, mora da jeste. Pa Jennifer i njeno “treniranje” orla koje ozbiljan čovek ne može ozbiljno shvatiti. Ili njena replika kada vidi muževljevu bivšu ljubavnicu (Ularu) sa inteligencijom prosečnog zombija da svet počinje kad su se njih dvoje upoznali i ništa pre toga nije važno I tako dalje, i tako dalje... Ono što ipak najviše zeza u celoj situaciji je potpuno nerezonska promena kraja koji je napisan u romanu i koji je filmičan i efektan, usuđujem se reći moćan, sa mudima i poentom, u nešto što služi kao višnja na šlagu “wtf” momenata kroz koje Serena prolazi.

Likovi nisu likovi nego žanrovski klišei, Cooper je naivan i zaljubljen, J-Law od samostalne i navodno sposobne i pametne žene postaje personifikacija melodrame, pa onda postaje “femme fatale” iz noira, da bi na kraju završila kao “psycho bitch”. Nesrećni glumci se muče sa njima i nije im lako. Možda su pogrešno odabrani, ali postavlja se pitanje ko bi za ovakve likove bio pravilno odabran. Bradley je na autopilotu, izgovara rečenice i zadržava ozbiljan izraz lica, što je poduhvat. Opet, skidanje bostonskog akcenta mu ne ide, ali niko nije savršen. Jennifer je zamišljena kao nosilac filma i mora joj se priznati trud da scenu za scenom odigra, ali to je nemoguća misija. Ona je neverovatno hrabra i vredna glumica, njen talenat je nemerljiv, pa ju je još teže gledati kako se muči sa apsolutno nemogućom ulogom.

Sve to je začinjeno potpuno krivim režijskim odlukama i redundansom na svakom koraku. Imam utisak da sam određene scene video po tri puta. Recimo seks. Ili kupanje u kadi. Ili radnike koji tumaraju po kampu kao zombiji ili statisti (ovo drugo verovatno i jesu). Ili panoramu šume i planina. Barem su muzika i kamera na zadovoljavajućem nivou i u skladu sa ambijentom filma, ali slaba je to uteha kada film ima problema i sa pričom i sa tempom i sa likovima koje je nemoguće odigrati. Jedino razumno objašnjenje bi bilo da se Susanne Bier zezala, ali naprosto nije takav tip. Serena nije ni trash, ni camp, ni parodija. Čak se čini da nema ni natruhe humora, a ako ga ima, onda je svakako van mog dometa. Čak i pomirljivo-metiljava iz studija tipa “dajte ljudi, šta vam je, ovo je zapravo dobar film, samo ga niste najbolje shvatili” govori tome u prilog. Opet, ne mogu baš svi biti u krivu, sva publika i sva kritika...

Ne, Serena je apsolutno užasan film koji stoji rame uz rame sa najužasnijim filmovima koje sam u životu pogledao. Njen užas je na nivou Firecrackera i Heaven's Gate, ona me zbunjuje i potresa i svih pogrešnih razloga. Pritom sam se nagledao i loših i užasnih filmova i ne kukam. Najčešće nije ni moglo drugačije, pa se tešim da sam ja potrošio nekoliko sati na gledanje i na pisanje, a neki su možda ulupali mesece i godine na produkciju. Serena bi po svim parametrima morala da mi se svidi: volim backwoods, volim “southern gothic”, obožavam Jennifer Lawrence i smatram je jednom od najboljih glumica današnjice (ako ni zbog čega drugog, onda zbog one “all in” uloge u Winter's Bone). Serena bi mi se i svidela da je urađena kako valja, ali to ovde jednostavno nije slučaj...

Primetih da nisam rekao ništa o radnji, ali smatram da je potpuno nebitno. Film se inače vrti oko drvne kompanije za vreme Depresije na Američkom Jugu, te oko bračnog para čija ljubav i nagon za samoodržanjem ruši sve pred sobom. Jednako tako moglo je da se radi i o gajenju cveća i ambiciji da se pobedi na svetskom prvenstvu u građenju kula od peska. Potpuno nebitno, dakle. Film je sranje. Jebeš to.