10.9.15

En chance til / A Second Chance

2014.
režija: Susanne Bier
scenario: Anders Thomas Jensen
uloge: Nikolaj Coster-Waldau, Ulrich Thomsen, Nikolaj Lie Kaas, Maria Bonnevie, May Andersen, Thomas Bo Larsen, Peter Haber

Karijera Susanne Bier se može nazvati stabilnom na više nivoa. Žanrovski i tematski, njeni filmovi su (melo)drame o međuljudskim odnosima i familijarnim dinamikama koje pucaju pod pritiskom, čija je teza često zanimljiva i nova, iako autorica stvari ponekad postavlja suviše banalno i nateže logiku do granica pucanja. Najčešće je logika tu od sporednog značaja i samo lagano kvari utisak za koji su odgovorne emocije koje ova autorica gađa, premda ponekad pretenciozno i sa teškom rukom.

Nije tu od presudnog značaja “dogmaški” Open Hearts, koliko recimo Brothers, film koji nas uprkos svojim manama “radi” i koji je bez ikakve frke dobio američki remake u roku od neke tri godine. Tako su nekako prošla i tri naredna naslova koja su danskoj autorici zajamčila globalnu prepoznatljivost: After the Wedding, koprodukcijski Things We Lost in the Fire i Oscarom nagrađeni In a Better World.
Međutim već sa Love Is All You Need Susanne Bier pokazuje znakove autorske krize i potrošenosti ideja. A onda su usledile dve katastrofe: od početka problematična ekranizacija “southern gothic” romana Serena sa Jennifer Lawrence i Bradleyem Cooperom koja je završila kao potpuno sranje gde je čak i J-Law očajna (što je teško ostvariv poduhvat) i paralelno s njom izbačen A Second Chance, koji je tek jedva nešto manje sranje. Opet, čini se da ima gledalaca, kritičara i festivalskih selektora koji će svaki put kad gospođa Bier ode na WC to proglasiti ultimativnim remek-delom za antologiju filmske umetnosti.
A Second Chance je, da se tako izrazim, nedonošče, ako ne i mrtvorođenče od samog početka. (Strpite se malo i biće vam jasno zašto sam upotrebio ovu “baby” referencu.) Sa tako ambiciozno odabranom temom moralnog ogleda ko je zaslužio da bude roditelj, a ko ne i sa takvom šok-taktikom da sve glavne likove predstavi ne samo kao nesavršene, koliko kao “borderline” nakazne i stoga prilično neuverljive, te da sve karte baci na poprilično neverovatan razvoj situacije na samom početku, šanse da takav film uspe su mizerne. Naprosto, sve je na kocki i gospođa Bier je “preigrala” svoju ruku, nerezonski blefirala i pukla. Opet, jasno mi je da će nekog osetljivijeg ona nekako “uraditi” i sa ovim poprilično gadnim bućkurišem melodrame, moralne dileme i starog dobrog popovanja.
Dakle, naš junak iz čije perspektive posmatramo celi razvoj događaja je policijski inspektor Andreas (Coster-Waldau) koji je nedavno dobio sina Alexandra sa kojim je pomalo opsednut, dok njegova žena Anna (Bonnevie) pokazuje znakove post-porođajne depresije i nervnog rastrojstva. Njegov partner na poslu Simon (Thomsen) je, pak, pijanac kojeg je nedavno ostavila žena.
  Jednom prilikom će se njih dvojica javiti na poziv za nasilje u porodici i zateći povratnika iz zatvora Tristana (Lie Kaas) kako maltretira svoju drogiranu devojku Sanne (Andersen), dok njihova beba, gladna, prljava i zanemarena, leži na dnu ormara. Andreas će učiniti sve što je u njegovoj moći da roditelji završe u zatvoru, a mali u domu, ali to mu zbog tehnikalije neće poći za rukom, pa će se odnos maltretiranja i zanemarivanja nastaviti.
Prelomni trenutak je onaj u kojem njemu iznenada preko noći umre sin. Dok mu žena preti samoubistvom, a kolega i prijatelj pijanči, Andreas dolazi do “spasonosnog” rešenja da zameni svog mrtvog sina sa još uvek živim Tristanovim i Sanninim. Naravno, taj čin je glup i nepromišljen na toliko nivoa i obiće mu se o glavu na toliko načina kasnije. Naprosto, pretpostavlja da su Tristan i Sanne toliko pogubljeni da neće prepoznati svoje, odnosno tuđe dete, kao što pretpostavlja bezuslovnu saradnju neuračunljive Anne i smušenost pijanog Simona.
Dve stvari su u filmu izvedene dobro, ma koliko to bilo nedovoljno da ga održi iznad površine. Prva je stilska doslednost, primetni, a ipak diskretni i ukusni odjek Dogme 95 vidljiv je u tretmanu kamere, često fiksirane na lice protagoniste, sa kratko sečenim krupnim kadrovima i drmusavim pokretima, tu i tamo prekinutim neveselim jesenjim / zimskim pejzažom. To ima određenog efekta, iako se taj štos troši sa besomučnim ponavljanjem. Druga stvar za pohvalu u određenom procentu je posledica takvog stila i postupka. U pitanju je gluma, jer se od glumaca, nekih od najboljih u Danskoj, zaista dosta traži, a oni se drže i ne pucaju pod pritiskom. Nikolaj Coster-Waldau se sjajno snalazi u glavnoj ulozi iako ima reputaciju više žanrovskog nego dramskog glumca, a Nikolaj Lie Kaas je apsolutno zastrašujuć prizor kao narkoman i nasilnik. U toj podeli su glumice “izvukle kraću slamku” jer su njihovi likovi tipskiji i drveniji. To posebno važi za Sanne koja izgleda kao praznjikava lepotica koja se sticajem okolnosti spetljala sa barabom.
Ostale stvari u filmu nisu ni izbliza izvedene dobro. Scenario graniči sa očajnim od postavke likova, preko neverovatnog zapleta do prilično neuverljivog i isforsiranog raspleta. Dodatni problem je što će se svakom istreniranom gledaocu činiti kako je svaki obrat “telefoniran” dosta unapred. Recimo, dovoljno je da pogledamo Annu i biće nam savršeno jasno kako je mali Alexander umro, kao što je dovoljan jedan pogled na Andreasa da shvatimo da je stvarno malo previše opsednut decom i da nešto tu ne štima, kao što je dovoljno da se on jednom slučajno izlaje pa da se celi njegov kretenski plan sruši. Opet, postupak Susanne Bier, bacanje svih karta na emocije i prenaglašavanje apsolutno svega, potpuno je legitiman, ako ne i logičan izbor za takav neverovatan materijal. Cilj je izazvati emocije da se ne bi videle sve rupe. To je posebno rizično sa onom zamenom beba na početku, taj čin treba predstaviti kao ne samo plemenit nego i logičan i stoga jedini ispravan (iako to nije).
Ali to ne znači da je pokušaj uspeo. Možda sam ja tvrd i ciničan, beskrajno hladno racionalan, ali meni to jednostavno ne pije vodu. I pored svih preterivanja ili upravo zbog njih. Uostalom, sve rastegljivo je rastegljivo samo do neke tačke. Posle toga puca. Susanne Bier je preterala sa ambicijom, zahtevnom tematikom i skoro neupotrebljivim materijalom, pa je A Second Chance njen već drugi vezan očajan film. Na njenom mestu bih dobro pripazio šta bih sledeće radio.