29.9.15

Atertraffen / The Reunion

2013
scenario i režija: Anna Odell
uloge: Anna Odell, Anders Berg, Sara Andreis, Henrik Norlen, Niklas Engdahl, Rikard Svensson

Trudim se da ne pravim presedane i pišem o filmovima koji su okončali svoj festivalski i bioskopski život, osim kada me poneki autor ili producent direktno zamoli za uslugu ili kada mi je taj film toliko važan, a njegova distribucija pre kućnih formata nedostupna. Ovog puta to nije slučaj, na Atertraffen mi je pažnju skrenula jedna draga koleginica. Već sam bio spreman da ga previdim, ali hvala joj na upozorenju: u pitanju je svakako neobično i na nekoliko nivoa zanimljivo delo. Ono što je teže pitanje je da li pred sobom imamo dobar film, te da li imamo film uopšte.

Po formatu je film svakako: ima scenario, reditelja i glumce, te hajdemo reći nekakav zaplet. Ono što tu odskače je njegova struktura i podela u dva poglavlja, od kojih je prvo poglavlje film, a drugo film o filmu, odnosno o reakcijama na film iz prvog poglavlja. Još jedna nedoumica koja se tu pojavljuje je formalne prirode. Je li ovo igrani film, dokumentarni, eksperimentalni, nešto između ili jednostavno umetnički performans u filmskom formatu. Čitajući o Anni Odell, može biti bilo šta od navedenog. No, o njenom liku i delo ću kasnije.
Prvi deo filma je jedna neprijatna godišnjica mature, kakve one već znaju biti. Inače nisam ljubitelj takvih okupljanja, po deafultu mi deluju malograđanski i usiljeno i služe da se, kada se već nismo videli tolike godine, malo premerimo i vidimo gde ko stoji na tabeli u sportskoj disciplini života: koja je drugarica promenila prezime ili dodala još jedno, ko ima kakav posao, ko je gde zbrisao, ko ima decu i kakvu i već slične površne gluposti koje mogu stati u razgovore koje traju do jedne cigarete vremena. Nisam išao na svoje godišnjice, ako ih je i bilo. Nisam bio pozvan, nisam bio lociran (nisam nasilno prekidao kontakte, imam isti broj mobilnog telefona, ali verujem u prirodno udaljavanje), i zapravo mi nije žao zbog toga: nije mi do takvih predstava.
Međutim, Anna Odell u svim svojim funkcijama (rediteljica, scenaristkinja, glumica  i filmski lik), nam je pripremila nešto još neprijatnije od standarda. Ona se tamo pojavljuje i nakon pozdravnih govorancija preuzima glavnu reč i govori o tome kako ona i njeni drugari imaju potpuno suprotna sećanja na onovremenu školsku kameraderiju i kako to ovisi o tome gde se individua pozicionirala u hijerarhiji. Ona je bila gubitnik i otpadnik, sad je slavna umetnica, ali nema nameru da izigrava ružno pače koje je izraslo u labuda, već svojim školskim drugarima nabija na nos nečovečni tretman kojem je bila izložena u ona vremena, pre eksplozije političke korektnosti i nulte tolerancije prema nasilju u školama. Sve se, međutim, završava pičvajzom.
Onda na red dolazi prvi obrat: to nije bila godišnjica mature nego igrani film koji je Anna Odell snimila i kako ona pretpostavlja da bi to izgledalo da su je na godišnjicu pozvali. Ono što sledi su individualni susreti i potraga za (opet, stvarnim ili fiktivnim) školskim drugovima i suočavanje njih individualno sa teškim pitanjima prošlosti, u čemu je film jedno efikasno sredstvo.
Ono što je zanimljivo, osim strukture u kojoj se prepliću fikcija, realnost i umetnička intervencija, je sam ishod svega toga. Nema katarze, čak ni usiljene. Nema ni spoznaje ni učtivosti. Anna Odell iz prvog dela ostaje ista u drugom. Percepcija nje od strane školskih drugova je promenjena minimalno usled promena u strukturi moći i odrastanja, ako ga je bilo. Treba naglasiti koliko su te promene minimalne i kako se hijerarhija vrlo brzo vraća na staro u zatvorenom i ograničenom sistemu kakav je školski razred. Treba uzeti u obzir da je svaki sistem, ma koliko veliki bio, ipak u neku ruku ograničen, makar našim saznanjem ili prostom geografijom. Zbog toga je kraj takav kakav je: zoom-out i vožnja preko krovova grada kao znak da se ovakva priča ponavlja i događa i drugima, stalno i svugde. Kad smo već kod (političke) geografije, možda ovakva priča deluje nezamisliva za liberalnu Švedsku, ali ona samo oslikava ljudske osobine koje nisu uslovljene društvenim sistemom: sklonost ka diskriminaciji po bilo kom osnovu i ka okretanju svih protiv jednog, uz sveprisutnu tihu većinu koja ne nameće igru, ali je niti ne sprečava.
Uostalom, nije ovo Anni Odell ni prva ni najekstremnija (društvena) provokacija: ona je za svoj diplomski lažirala samoubistvo i fingirala psihičku bolest, vukla za nos policiju, doktore i bolničko osoblje i sve to snimila i za to pokupila krivičnu prijavu. Mislim da pred sobom imamo avangardu u pravom smislu te reči, čije ćemo delo tek analizirati i shvatiti. A o Atertraffenu i dalje ne znam šta da mislim, samo znam da me je isprovocirao da mislim o raznim drugim stvarima. Što joj je valjda i bio cilj.