1.9.15

Frequencies / OXV: The Manual


2013.
scenario i režija: Darren Paul Fisher
uloge: Daniel Fraser, Eleanor Wyld, Owen Pugh, Elizabeth Webster

Iskreno, vrlo retko radim ovakve stvari, iskopavam opskurne filmove koji su već zaboravljeni, a nikad nisu baš ni odjeknuli. Mislim, kad ih već nisam gledao kad su bili aktuelni, čemu sad to. Ali, jubilej je bloga, slavimo drugi rođendan, pa što da ne. Uostalom, ovu kritiku je “naručio” jedan od mojih najboljih prijatelja i najvernijih čitalaca, pa neka tako ovaj jubilej bude obeležen. Primera radi, prošlogodišnji sam posvetio čoveku koji me je naučio kako se i sa kojim znanjem gledaju filmovi, pa sam specijalno za jubilej pisao o dokumentarcu o njemu.
Na ovom mestu bih napravio još jednu digresiju. Naravno, ne pišem samo za sebe, nego za sve vas koji ovo čitate. Da pišem za sebe jednostavno ne bih objavljivao. Ali i pored toga izbor filmova, haotičan kakav je, ostaje samo moj i u tome ima puno iznuđenosti, ali i natruhe sistema. Trudim se da budem svež i aktuelan što se tiče naslova koje ću izabrati, a da pritom očuvam nešto relevantnosti i integriteta, pa uglavnom preskočim đubre, franšiznu konfekciju i nešto što je snimljeno samo za autorovu familiju, drugare i eventualno profesore sa fakulteta. I pored sveg truda, neki naslovi mi jednostavno izmaknu ili ih jednostavno ne uhvatim na vreme, pa posle nema smisla intenzivno loviti. I Frequencies je svakako jedan od tih opskurnih, ali intrigantnih naslova.
U pitanju je, kako autor i producenti kažu, naučno-fantastični filozofski ljubavni film. U opisu se pominju i reference na Eternal Sunshine of the Spotless Mind, (500) Days of Summer i Primer, i sa svima njima ima neke dodirne tačke. Začuđujuće je to da se među tim referencama nigde ne spominje Gattaca sa kojom Frequencies u velikoj meri deli premisu i setting.
Reč koja tu tražimo je eugenika i ona je vrlo indirektno postavljena. Ljudi su determinirani svojim frekvencijama koje otprilike znače sistematičnost i sreću, praktično ko je “money player”, a ko ne. Oni sa visokim frekvencijama imaju više šansi za uspeh u životu, ali su oštećeni manjkom empatije. Kod onih sa niskim je stvar suprotna. Frekvencije nemaju veze sa inteligencijom, što je posebno očito po tome što su svi naši likovi genijalci (vidljivo po njihovim imenima, čak se ubacuje i Tesla-Edison plagijatorska šala) u relativno zatvorenom školskom sistemu.
Naši junaci su Zak (Fraser), niskofrekventni momak, umetnički tip, i Marie (Wyld), visokofrekventna cura nerazvijenih emocija. Oni se merkaju i gledaju od detinjstva, ali sistem ih razdvaja, a kosmos upozorava haosom kad god provedu više od 60 sekundi zajedno. Njima jednostavno nije suđeno. Sve dok Zak, uz pomoć svog najboljeg prijatelja Thea (Pugh) nekako ne dođe do saznanja kako promeniti svoje i tuđe frekvencije makar privremeno, što je otkriće koje će možda potpuno promeniti sliku sveta, a možda samo gruba manipulacija...
Zapravo, Frequencies je dve trećine dobrog filma, vremenski gledano. Dokle god se film bavi njima dvoma i filozofskim promišljanjem ljubavi, slobodne volje i sudbine, on je intrigantan i razmerno inteligentan. Kada se, međutim, krajnje nespretno u priču uvede ujdurma sa profesorima i agentima, sva logika se gubi, a film počinje da baulja vrlo nespretno. Na stranu što od samog početka ne uvažava elementarna empirijska iskustva da su najuspešnije veze one između ljudi sa različitim energetskim nivoima i senzibilitetima i što su same po sebi oni produkt u boljem slučaju kompromisa, u lošijem manipulacije.
Osvrnimo se malo na filmsku matematiku. Dve trećine dobrog filma ne mora biti dobar film. Biće gledljiv, ne nužno i dobar. Isto tako, jedna trećina dobrog filma, ili čak jedan bljesak dobrog filma može rezultirati dobrim filmom. Bitno je tempirati i kraj je tu značajniji od početka. Kraj dokazuje ono što je autor hteo reći, njegovu poentu i njegov stav. Loše zapakovan kraj može pokvariti celokupni utisak o filmu koji je imao potencijala.
I onda se vraćam na Gattacu koja je nedvojbeno sjajan film, od početka do kraja, sa atmosferom koja grabi, dozom misterije, savršenim ritmom i puno poente. Frequencies svakako ima velike ambicije, ali ne i snage da ih izgura do kraja. Nije to stvar budžeta, produkcije i velikih imena, stvar je ideje i koncepta, odnosno polovične (dvotrećinske?) razrađenosti istih.