18.9.15

Redeemer

2014.
režija: Ernesto Diaz Espinosa
scenario: Ernesto Diaz Espinosa, Gabriel Prieto, Gina Aguad, Diego Ayala, Andrea Sanz, Noah Segan
uloge: Marko Zaror, Noah Segan, Jose Luis Mosca, Daniel Maraboli, Loreto Aravena, Mauricio Diocares

Kažu mudri ljudi, a ja se slažem sa njima, da akcioni / borilački film vredi onoliko koliko vredi njegov negativac. Protagonista je tu nebitan. On je najčešće samo šablon (“strong & silent type”) na koji se dodaju površno napisane osobine poput religioznosti, ljubavi prema životinjama, vegetarijanstva iličega već. Dodaje se i tanka pozadinska priča. Možda i malo smisla za humor kroz te tupavo-pamtljive one-linere. Više i ne treba, nije njegovo da priča ili oseća, njegovo je da se bije. Zato ih po pravilu igraju ljudi koji zapravo nisu glumci nego najčešće sportisti (šibadžije ili adrenalinci), a mogu čak i manekenčići.

Redeemer ima upravo takvog protagonistu, šibadžiju u kapuljači (Zaror) koji sa kamenom facom ispaljuje religiozne parole, putuje zemljom, visi po crkvama i pomaže ljudima u nevolji, tražili oni to ili ne. On će dohvatiti negativce i namlatiti ih na gomile golim rukama ili priručnim oruđem (palicom, nožem, štanglom, pa i jebenim veslom), dok će se sa onim specijalnijima pozabaviti pojedinačno u nešto dužim, sporijim i precizno režiranim tučama koje istovremeno deluju koreografirano i prljavo realno. Logika je prosta, kao u igrici sa arkada.
Zato imamo dva negativca, umesto jednog standardnog. Prvi je tipičan akcijaški “boogyman”, psihopata pod nadimkom Scorpio (Mosca) koji glavnog junaka prati u nameri da ga ubije, ali da ga pre toga dobro izmuči psihološkim trikovima i uterivanjem straha u kosti. On će najpre mučiti i ubiti one kojima je naš junak pomogao, jebo logiku kako i zašto to čini. Postoji i neka pozadinska priča oko njih dvojice, ali da ne gnjavim.
Ma koliko Scorpio bio efikasan, drugi negativac je zanimljiviji. On je američki narko-diler Bradock (Segan) koji je okružen lokalnom čileanskom radnom snagom i sa njima komunicira preko prevodioca (Maraboli) koji svoj posao shvata vrlo ležerno, pa i menja kontekst onoga što prevodi. Bradock je tipična pasivno-agresivna pizda sa puno para, puno stava, ljigavim nastupom i neo-kolonijalnim mentalitetom. Čovek je toliko fasciniran čileanskim gangsterskim nadimcima da želi jedan za sebe, ali jebiga.
Upravo lik Bradocka koji je Noah Segan u velikoj meri napisao za sebe i improvizirao u hodu je ono što Redeemera izdiže iznad nivoa jeftinog, plagijatorskog štanca iz trećeg sveta po ugledu na američke uzore iz miljea B-filma. Kroz taj lik stranca, mi zapravo imamo inteligentnu transplantaciju formule u čileanski okoliš. I to deluje inteligentno, promišljeno i kritično, a opet nimalo ostrašćeno na jednu ili drugu stranu. Zapravo, nema razlike u nastupu između Bradocka i iritantnog turiste kojeg igra Michael Cera u još jednoj čileansko-američkoj koprodukciji Crystal Fairy. Obojica su sa svojim idiotskim, podcenjivačkim stavom veoma upadljivi u čileanskom miljeu.  
Premda određeni delovi zemlje na filmu zaista liče na vukojebinu u zemlji trećeg sveta, autor Ernesto Diaz Espinosa ne podilazi stranoj publici i svoju zemlju koristi kao realističnu lokaciju, sa svojim specifičnostima (katolicizam u raznim pojavnim oblicima), čak i kroz par vešto uvaljenih referenci, tako da Čile tu nije samo pozadina koja se po potrebi može zameniti drugom, nego mesto radnje u pravom smislu reči.
Espinosa od koprodukcije sa Amerikancima nije dobio samo solidnog i raspoloženog glumca, ko-scenaristu i producenta Segana, nego i sasvim solidne produkcijske okolnosti da Redeemera isfura. Film zaista ne izgleda loše, naročito kada dođe do tuče. On tu pravi jedan miks severno-američkih i azijskih uticaja i to čini kompetentno, pa iskorištava pre svega fizički potencijal Marka Zarora (glumu teško da bi mogao), pre svega njegovu gibljivost i snalaženje u prostoru. Iako koristi sličan pristup preslagivanja različitih elemenata kao Tarantino, ne bi me čudilo da proslavljeni reditelj nekako iskopa film i pohvali ga, makar u određenim elementima koji rade sjajno.
Opet, neki drugi elementi su jako blizu katastrofe. Muzika je možda samo detalj, ali je prilično iritantan detalj, od one užasne obrade Johnnija Casha na početku i kraju do jeftine orkestracije za vreme tuča. Drugi, mnogo značajniji problem je odsustvo filmske priče i njeno svođenje na kliše iz kompjuterskih igrica. Profiliranje likova je samo površinsko i kozmetičko, njihova motivacija klimava i bez doslednosti (da li bi vernik koji traži iskupljenje onako sadistički uživao u ubijanju?), a pozadinske priče (kad ih ima) tipske, plitke i dosadne. Zbog toga Redeemer, i pored nekoliko svojih nesvakidašnjih kvaliteta, ostaje tek kuriozitet i egzotika: čileanski akcić sa puno tučnjave. A mogao je da bude mnogo dobar film.