17.9.15

Futatsume no mado / Still the Water

2014.
scenario i režija: Naomi Kawase
uloge: Nijiro Murakami, Jun Yoshinaga, Miyuki Matsuda, Tetta Sugimoto, Makiko Watanabe

Verovatno nam prva asocijacija na japansku kinematografiju neće biti festivalske meditativne drame, ali očito i to se tamo snima. Evo, recimo, Naomi Kawase je pre svega poznata publici u Cannesu, možda u art-house krugovima kod kuće u Japanu i sumnjam da je negde još drugde. Autorica očito ima svoj stil i svoju publiku, po tome je prepoznaju, vole i cene, i pitanje je može li izaći iz te zone ugodnosti.
Recimo, njen poslednji film Futatsume no mado je imao premijeru u glavnom programu Cannesa prošle godine i u toj izuzetno oštroj konkurenciji su joj pojedini kritičari predviđani Zlatnu Palmu. Od toga nije bilo ništa, Ceylan, Zvyagintsev i braća Dardenne su bili prejaka konkurencija. Futatsume no mado je obezbedio distribuciju u Francuskoj i Japanu (što mu je i realno bilo tržište), otfurao na ne baš impresivnu festivalsku turneju koja je uključivala i jedan od jesenjih festivala u Beogradu, ali sam ga u tom ciklusu propustio. Iskren da budem, najviše me je zanimao kao svojevrstan kuriozitet i da vidim zašto se o njemu toliko pisalo u pojedinim krugovima.
Autorici se mora priznati da je od samog početka sposobna gledaoca navesti na krivi trag. Nije često slučaj da film počinje sa primitivnim (tradicionalnim, ako ćemo biti politički korektni) ritualima i lešom kojeg je more izbacilo na obalu, a da ne skrene u pravcu trilera, u ovom slučaju od “backwoods” sorte, pošto je radnja smeštena na zabačen otok bez puno kontakta sa spoljnim svetom. Film se tom ranom žrtvom uopšte ne bavi, ona će biti izvučena iz naftalina jednom zgodnom prilikom da bi se poentiralo nešto sasvim drugo.
Futatsume no mado je film o nečemu drugom. O odrastanju i sazrevanju. O nošenju sa samoćom, životom i smrću u svetu koji nas okružuje. O prirodi, i u doslovnom smislu flore, faune i geografije koja nas okružuje, ali i u filozofskom smislu ljudske prirode. Te teme stoje u savršenom kontrapunktu sa lokacijom otoka Anami i sa fotografijom koja hvata njegove prirodne lepote i način života njegovih stanovnika.
Ovo je zapravo zen film o dvoje mladih ljudi različitih životnih priča koji su na početku veze i pred prvim pravim ozbiljnim iskušenjima. Kaito (Murakami) živi sam sa majkom koja je stalno na poslu i stoga prilično odsutna iz njegovog života. On je dete razvedenih roditelja, njegov otac je ostao u Tokyu, a ni Kaito se nije u potpunosti adaptirao na život na otoku. Sa druge strane imamo Kyoko (Yoshinaga), devojku sa otoka koja se mora pripremiti na neizbežnu smrt svoje bolesne majke koja je puštena iz bolnice da umre kod kuće. Mogu li se njih dvoje naći jedno drugom i zajedno prebroditi svoje krize?
U nekim aspektima, ovaj zen-film je više nego zanimljiv. To se pre svega odnosi na odnos između čoveka, ritala i prirode. I ljubavna priča deluje simpatično i uverljivo, a dvoje glavnih glumaca ima tu šarmantnu hemiju kakvu mladi glumci mogu imati. To je sve podvučeno izuzetno poetičnom fotografijom sa puno osećaja za detalj i za lokalno.
Problem nastaje sa tempom i trajanjem filma. Sa tako bazičnom i statičnom pričom, dva sata su zaista previše i čini se da film na pojedinim mestima zaista stoji. To je možda trend u svim “slice of life” filmovima, ali ovde je doveden skoro do maksimuma. Drugi problem je sa samim tim zenom koji nije nimalo suptilan i često se može svesti na tipičan “zen crap”. Primera radi, likovi dosta često ispaljuju “one-linere” filozofske sadržine na “fortune cookie” i “bumper sticker” dometa i to je često iritantno.

Sve u svemu, ovo japansko art-house delce može biti zanimljivo određenoj publici, pre svega onoj sa evropskim i festivalskim ukusom. Ima tu detalja koji su valjano pogođeni, ima tu topline i ljudskosti, ali svejedno nije reč o nekakvom remek-delu, čak ni o filmu za pamćenje. Preporuka kao kuriozitet, više nego bilo šta drugo.