28.9.15

Trainwreck

kritika  objavljena na monitor.hr
2015
Režija: Judd Apatow
Scenario: Amy Schumer
Uloge: Amy Schumer, Bill Hader, Brie Larson, Tilda Swinton, John Cena, LeBron James, Randall Park, John Glaser, Ezra Miller, Colin Quinn, Norman Lloyd

Suprotno od onoga što naslov tvrdi, ovaj film nije baš potpuni haos u figurativnom prevodu, kao što ni u kom slučaju nije železnička nesreća u doslovnom. Naprotiv, može se označiti za klasičnu romantičnu komediju po modelu u kojoj jedna dobra i stabilna osoba pozitivno utiče na drugu, ne lošu, ali suviše haotičnu osobu za vlastito dobro. Međutim, ovaj film je pokupio skoro unisone pozitivne kritike u Americi i preti da postane komedija godine.

Jedan razlog za to može biti što iza filma stoji Judd Apatow, autor uspešnih, uglavnom »muških« komedija koje mogu biti malo preduge ili malo priproste, ali imaju solidnu interakciju sa publikom. Apatow je, uostalom, više producent nego što je autor i svakako zna da »zapakuje« i proda film. Istini za volju, sa poslednja dva, kakti ozbiljnija naslova koja je on režirao Funny People (2009) i This is 40 (2012) nije pobrao lovorike, ali njegova produkcijska kuća još uvek može da izbaci barem jedan film godišnje. Bilo kako bilo, Apatow je »money player« i u stanju je da pogodi raznoliku publiku, oba pola, razne generacije i ljude sa različitim interesima.U tom smislu, Trainwreck kao film koji meša »ozbiljno« sa »neozbiljnim« sjajno radi.
Neko drugi će objašnjenje za Trainwreck naći u njegovom pametnom izvrtanju klišea romantične komedije. Bazično, imamo dvoje različitih ljudi i njihove stilove života i njihovu vezu od upoznavanja do privremenog raskida i srećnog kraja u kojem ljubav pobeđuje. Ono što je izvrnuto u ovom slučaju je da je žena ta koja je slobodna, nesputana, neodgovorna, sklona prekomernom i nimalo elegantnom pijančenju, promiskuitetna i na to vrlo ponosna, a da je muškarac krotak, strpljiv i smeran, čak pomalo naivno romantičan. Ako pogledamo realno, i toga je već bivalo po romantičnim komedijama novijeg datuma, ipak ženska emancipacija nije tako nova stvar.
Ono što je, međutim, potpuno novo u Trainwrecku je njegova scenaristkinja i glavna glumica, poznata stand-up i televizijska komičarka Amy Schumer. Njen lik se, naravno, zove Amy i napisan je jako nalik na njenu televizijsku personu, samo za nijansu »utišan«. Takođe, za pozadinu Amy-lika Amy-scenaristkinja koristi dosta od svoje autobiografije, pa Trainwreck zbog toga deluje iskreno, otvoreno i veoma lično. Izgleda da je Amy dovoljna da nam održi pažnju na ta dva sata, bez obzira što je njen frajer Aaron (Hader) u suštini vezana vreća i bez obzira što su ostali likovi tek skice.
Neke od tih skica solidno funkcionišu, poput Tilde Swinton u ulozi Amyne šefice, urednice u trashy muškom magazinu »S'nuff«, neprepoznatljivog izgleda, ali nepromašive nenormalne hladnoće, ili konstantno nervoznog i negativno raspoloženog Amynog oca (Quinn), pa čak i Johna Cene u ulozi njenog polu-regularnog dečka na početku filma, koji je toliko glup da to što ne shvata da ga ona vara nije nimalo čudno, pošto frajer očito još nije shvatio ni to da je totalno gay. Neki drugi likovi su nužno zlo u ovakvim filmovima, poput Amyne »normalne« sestre Kim (Larson) koja ima muža i iritantno prepametnog klinca ili Amynih kolega s posla, sve samih nedozrelih muškaraca ili Aaronovih drugara koji su, zbog prirode njegovog posla (sportski doktor) sve sami vrhunski sportisti. Tako na filmu možemo videti i LeBrona Jamesa koji čak ni ne igra samog sebe, koliko Aaronovog »sidekicka« i to radi prilično loše – tip jednostavno nema dara za glumu.
LeBron je tu još i dobar, Amar'e Stoudemire takođe, njih dvojica barem imaju nekakvu ulogu u priči. Mnogo veći problem je ona retardirana scena intervencije sa još tri »cameo« pojavljivanja (Chris Evert, Marv Albert i Matthew Broderick) i njihovim debilnim dijalogom koji zaista ne vodi nikuda, sramoti njih troje i čak nije ni smešan. Još gori primer je onaj kretenski film u filmu sa Danielom Radcliffom i Marisom Tomei koji je zaista čist višak. O pod-zapletu sa Ezrom Millerom kao Amynim veoma mladim kolegom ne znam ni šta da kažem pošto je uznemirujući i neprijatan koliko je besmislen i nepotreban.
Nije to prvi put da Apatow razvlači film do očekivanog »happy enda« sa umereno konzervativnom potkom, to mu je čak i manir. Problematično i simptomatično je to što isto čini i Amy Schumer u svom scenariju. Nije to stvar ni namere, ni nemara, koliko je posledica njenog potpuno drugačijeg sistema rada. U komediji za jednu osobu fore su »valuta« i cilj je imati ih što više i što više dobrih u relativno ograničenoj minutaži. U celovečernjem filmu, posebno u romantičnoj komediji (od koje se ne očekuje da bude smešna nego »heart-warming«), takvo ispaljivanje fora i fazona deluje usiljeno, kao da je samo sebi cilj, čak i kad su te fore dobre. Utešno je samo to da bar nema loših ili otrcanih, Amy Schumer ipak nije makar ko, ali joj forsiranje i razvlačenje scena da bi uvalila još koju foru zaista nije bilo potrebno, tim pre što je neke klasično filmske stvari (naraciju i reference, recimo) odradila baš kako treba.
Ostaje pitanje vredi li gledati Trainwreck. Odgovor je zašto ne, iako u njemu nećete naći ništa epohalno, ma šta o tome pisali kritičari. Promiskuitetna protagonistkinja koja nikome ne polaže račune je svakako dobra polazna tačka, ali je oštrica takve perspektive otupljena guranjem u žanrovski kalup po kojem ona samo krati vreme dok ne nađe pravog. U međuvremenu, imaćemo malo gorčine, malo duhovitosti i neke pokušaje, pogotke i promašaje... Eto, Hollywood se nosi sa trendovima.