19.9.15

Da Sweet Blood of Jesus

2014.
scenario i režija: Spike Lee (prema filmu Ganja & Hess Billa Gunna)
uloge: Stephen Tyrone Williams, Zaraah Abrahams, Rami Malek, Elvis Nolasco, Thomas Jefferson Byrd, Naté Bova

Ko prati moje pisanje, verovatno je zapazio da neke autore jednostavno volim, a neke druge jednostavno ne volim. To nije samo neki moj hir ili neka “eto tako” odluka iz samih predrasuda, nego je sve to iz iskustva onoga što sam video u njihovom radu. Jedan od tih koji mi idu na živce je Spike Lee, dežurni bukač koji u svemu i svačemu vidi rasizam ili makar eksploataciju Afroamerikanaca.

To što mi ide na živce ne znači da ga ne poštujem. Zbog hrabrosti da nešto kaže direktno i bez uvijanja, bez udvaranja publici, kritici i Akademiji. Zbog originalnosti. Zbog stilske ispoliranosti. Zbog igrivosti u njegovim filmovima. Zbog koketiranja sa žanrom. Istini za volju, imao je on promašaje i pokušaje komercijalnog štanca u poslednje vreme, a sve kulminiralo onim užasnim, užasnim remake-om Oldboya, pa sam bio čvrst u odluci da ga izbacim sa liste autora čiji rad pratim. Ne znam tačno zbog čega, ali rešio sam da mu dam još jednu šansu, možda stvarno poslednju, a možda poslednju kao što je to svaka turneja za The Rolling Stones.
Ni to “ne znam zbog čega” nije tek onako rečeno. Cele priča oko Da Sweet Blood of Jesus mi je simpatična iz obilja razloga. Prvo, to je jedan skromni “kickstarter” projekat sa tek milion i nešto dolara budžeta. Drugo, u pitanju je remake kultnog “blaxploitation” vampirskog filma sa jakim političkim referencama o kojem sam samo čitao. Treće, ima aluziju na vino i religiju u naslovu. I konačno, namiguje u smeru jedne moje dugotrajne mozgolomke o vampirskoj (i uopšte hororičnoj) prirodi Isusovoj, a uz njega i cele crkve i celog sistema koji je na tim temeljima izgrađen.
Da Sweet Blood of Jesus se priče iz originalnog filma Ganja & Hess drži skoro integralno. U pitanju je priča o crnom učenjaku i bogatašu, doktoru Hessu (Williams) koji slučajno biva uboden antiknim nožem iz kraljevstva Ashanti, zbog čega mu se probudi želja za ljudskom krvlju. Nije on klasičan vampir u smislu da spava danju, a hrani se noću, ali je svakako krvopija koja ne bira sredstva da zadovolji svoju ovisnost. U tome će mu se uskoro pridružiti i nova žena, udovica njegovog asistenta, Ganja (Abrahams).
Metafora je jasna u originalu, a jasna je i u Leejevom filmu: klasne je prirode i govori o dobrostojećim, integriranim crncima koji su se na taj način odvojili od svog ljudstva i preuzeli manire i ideale belaca. Toga ima danas, ma koliko se Amerikanci trudili da stvore post-rasno društvo, toga je bilo i za vreme pokreta za ljudska prava i crnačku emancipaciju, toga je bilo čak i vreme robovlasništva na Jugu gde su crnci-slobodnjaci takođe mogli kupovati robove. U sukobu između rase / nacije i klase, klasa uvek pobeđuje: ljudi se prema njoj identifikuju, organizuju i udružuju.
Međutim, značenje tog usvajanja modela ponašanja nije isto danas i pre 40 ili 50 godina. Amerikanci afričkog porekla srednje i više klase sada više nisu nikakva egzotika, anomalija ili prigodan primer. Amerika ima crnog predsednika već drugi mandat za redom. Prisustvo crnaca u pop-kulturi (pre svega muzici) je skoro jednako belačkom. Rasističkih ispada ima, i opet su njihove žrtve uglavnom siromašni, ali se celokupno društvo protiv toga bori. Istina, upitno je čini li to na pravi način i postavlja li prava pitanja. U tom smislu, Leejev film se čini anahronim, kao i njegov stav uostalom, osim ako ne “gađa” direktno ne samo Obamu nego i celu crnačku višu srednju klasu po liniji “izdaje interesa svojih ljudi”.
Možda upravo to i radi. Možda samo provocira i ispuštva probne balone. Možda pokušava da povuče paralele koje samo on vidi. Možda kroz film priča priče radi, jer ima potrebu da kaže nešto, a ne može verbalno artikulirati šta, pa zato ispaljuje svoje standardne priče. Sa Leejem se nikad ne zna, nepredvidljiv je u postupku i izražaju, sve i kad je jasno šta misli. To je podvučeno time što on uvek ima masu ideja i parola i što često ne zna šta bi s njima, kako bi ih uobličio i predstavio, i što ga nije briga može li ih naplatit u filmu. Zato film traje preko dva sata, sporog je tempa i nema neki “udarac”. Funkcioniše solidno kao “mood piece”, kolaž na temu noćne more, savršeno je stilizovan, oku i uhu ugodan (pun prijatne muzike bez neke jasne logike kako i zašto), ali je na kraju krajeva prilično praznjikav.
Loš utisak dodatno pojačavaju glumci. Nedostatak ozbiljnog budžeta se mora negde osetiti, nije se štedelo na fotografiji, scenografiji, muzici i montaži (film ne deluje samo profesionalno, nego i skupo, skoro raskošno), pa se štedelo na glumcima. To su uglavnom nepoznati i polu-poznati glumci, epizodisti u filmovima i na televiziji. Možda čak nije problem ni u njima i njihovim sposobnostima, koliko se čini da Lee ne može iz njih izvući maksimum. Možda to i ne želi, možda ga čak i ne zanima. Možda i on mora snimiti film godišnje, pa kakav god.
Da Sweet Blood of Jesus nije njegov najlošiji film, ali svakako nije ni najbolji. Nekoherentan je i to u ovom slučaju nije nimalo simpatično.