15.9.15

Gett: The Trial of Viviane Amsalem

2014.
scenario i režija: Ronit Elkabetz, Shlomi Elkabetz
uloge: Ronit Elkabetz, Simon Abkarian, Menashe Noy, Sasson Gabai, Eli Gornstein

Ne tako zabavna činjenica: u (formalno sekularnoj) državi Izrael ne postoji institucija građanskog braka, bilo da ste prakticirajući vernik ili ne. Samim tim ne postoji ni institucija građanskog razvoda, nego se brakorazvodne parnice vode pred rabinskim sudom. Ne znam kako je to uređeno sa pripadnicima drugih veroispovesti i ima li tu neke razlike među granama judizma, ali po svemu sudeći, praksa je veoma dogmatska i veoma centrirana oko muškarca i njegovog interesa.
U to će se brzo uveriti naša naslovna junakinja Vivane (Elkabetz) koja želi da se razvede od svog muža Elishe (Abkarian). Ona za to mora da priloži čvrste dokaze, recimo prevaru ili fizičko mučenje, klasični razlozi poput “bili smo mladi i pogrešili smo” ili “ne slažemo se” ili “nepomirljivih razlika u karakteru” tu ne znače ništa. Uglavnom nema jednostranih razvoda, obe strane se oko toga moraju složiti, ali muškarac to može u svakom trenutku stopirati sa samo jednim svojim “ne” ili, još bolje, sa nepojavljivanjem na sudu. Rabinski sud je obavezujući, ali nije mu u prirodi da svoje odluke izvršava putem policije. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, i rabini su muška ekipa i prirodno je da se, pogotovo oni ortodoksniji, svrstavaju na stranu muškarca. Ženi tu ne može pomoći ni pametni i rečiti advokat iz američkih filmova.
Što se prirode njihovog neslaganja tiče, film nije takav da se naslađuje iznošenjem prljavog veša, niti nam nudi kontekst srećnih i nesrećnih dana. Jedine dve prostorije koje ćemo videti su sudnica sa izdignutom katedrom na kojoj sedi veće od tri rabina, i dve klupe za dva strane u postupku, te čekaonica ispred nje. Svi kadrovi su manje ili više subjektivni, mada dosta suptilniji negokod Zrinka Ogreste u Projekcijama, upućene sa katedre prema stranama u sporu ili upućene od strane Viviane prema katedri. Zapravo, imamo samo sudski proces koji traje i traje, sa povremenim prekidima, ali bez odmora.
U suštini, gledamo Viviane i njenog advokata (Noy) kako se dovijaju da konačno dobiju taj razvod, a suđenje traje godinama, uz manju ili veću opstrukciju od strane Elishe i njegovog brata i zastupnika (Gabai). Viviane nastupa sa rešenošću i u početku sa strpljenjem, ali sve češće ima veoma temperamentne ispade. Elisha se drži pasivno-agresivno, kao nekakav smotani religiozni tip, a njegovo insistiranje na disfunkcionalnom braku se ne čini smislenim: njih dvoje su različitih karaktera i nazora, deca su im odrasla, a jedino opravdanje može da bude religiozna opsesija ili nekakav (imaginarni) ugled u zajednici. Kako suđenje traje godinama, vidimo rovovsku borbu dva tabora, promene na akterima, psihičke češće nego fizičke, ali i promene u raspoloženju sudskog veća kojem je sve manje do traćenja njihovog dragocenog vremena.
Filmovi ovakve tematike mogu lako skrenuti u didaktičnost i popovanje na bilo koju temu. Na tlapnje o moralu i konzervativnim vrednostima ili na iste takve tlapnje o feminizmu, ženi i njenom izboru, te položaju žene u dominantno muškom svetu. Iako toga ima, to nikad nije prenaglašeno i film bez problema traje skoro dva sata, a film iako u skučenom prostoru niti jednog trenutka nije dosadan. Za to se možemo zahvaliti veoma distinktivnim i nijansiranim ostvarenjima glumaca, ali i jasnom scenariju i tonalno ispravnoj režiji brata i sestre Elkabetz koji film okreću u pravcu pomalo apsurdne komične drame, a da pritom ne ugrožavaju ozbiljnost tematike. Gett je jedan od onih filmova koji bi čak i bio smešan da nije strašan. Ovo “smešan” shvatite u “kishonovskom”, poletnom smislu, a ne kao ha-ha-ha komediju.Sestru Ronit treba posebno pohvaliti jer nije nimalo jednostavno režirati ovakav film i u njemu odigrati ovakvu ulogu.
Čisto za referencu, pomenuću da je ovo treći film istih autora o istim likovima. Prvi, To Take a Wife (2004) bavio se faktičkim krajem njihovog braka. Drugi, Seven Days (2008) periodom odvojenog života. Gett dolazi kao kraj trilogije i (trijumfalni) kraj borbe za slobodu i princip. Možda je i vredelo boriti se, ali Gett je film koji svakako vredi pogledati.