8.9.15

We Are Monster

2014.
režija: Antony Petrou
scenario: Leeshon Alexander
uloge: Leeshon Alexander, Aymen Hamdouchi, Gethin Anthony, Justin Salinger, Doug Allen, Shazad Latif, Drew Edwards

Ovo je film po istinitom događaju iz jednog britanskog omladinskog zatvora iz 2000. godine. Mladi Zahid Mubarek (Hamdouchi) ubijen je u svojoj ćeliji noć pre izlaska od strane drugog robijaša, poznatog rasiste i dijagnosticiranog psihičkog bolesnika Roberta Stewarta (Alexander). Iz kojeg razloga su njih dvojica delila ćeliju, ostaje da se ispita, kao i to da li je tu u pitanju institucionalni rasizam ili prosto nebriga nadležnih, pošto se pred smrt Mubarek žalio više puta na svoju sigurnost i tražio premeštaj u drugu ćeliju.
Film sa ovakvom tematikom ima dva puta kojima može krenuti. Prvi je da nas kroz studiju karaktera ubedi u posebnost Stewartove monstruoznosti i makar pokuša da otkrije kako je jedan mlad čovek postao takav monstrum, odnosno da se pozabavi prirodom njegove bolesti i kombinacijom sa rasističkim stavovima. Drugi je da se fokus sa incidenta premesti na njegovu pozadinu, odnosno da se ispita i makar predloži odgovor na pitanje kako to da su ta dvojica potpuno različitih robijaša mimo svake provere i procedure spojeni u istu ćeliju, što je rezultiralo ubistvom.
We Are Monster pokušava sa oba ta pristupa, što samo po sebi nije problematično, čak se može nazvati ambicioznim. Problem je u tome što se oba hvata površno, metiljavo i meandrirajuće, pa zato nikad ne postiže ni izbliza dovoljno psihološkog i emotivnog efekta, niti prenosi poruku dalje od fraze da rasizam ne valja. Niti imamo razvojni luk Stewartove psihičke bolesti, niti imamo razvojni luk njegovih rasističkih stavova, niti imamo uverljivo prikazanu strukturu upravljanja u zatvorskoj jedinici. Umesto toga imamo samo natruhe, lošu i tipsku Stewartovu pozadinsku priču (trash roditelji, maltretiranje u školi, prvi incidenti, popravni domovi), razbacane detalje koji najčešće nisu tačni i brojna trapava, prvoloptaška rešenja.
Ključ problema leži u tome da je osrednji glumac Leeshon Alexander ujedno i scenarista-početnik i producent filma (iliti alfa i omega) koji nadobudno pokušava sebi da napravi dvostruku ulogu za koju nije realno sposoban ni da je uverljivo napiše, niti da je odglumi. Zato poseže za glupim rešenjem da Stewart zapravo sve vreme razgovara sa samim sobom, odnosno da ga “glas u glavi” punta da radi to što radi. U Alexanderovoj izvedbi sve to deluje prilično trapavo i početnički, da ne pominjemo repetitivno.
U takvom pristupu se gubi žrtva. Zahid Mubarek je sveden na bezlični entitet prisutan u ćeliji i to je to. Izgubio se nekako i sistem prikazan kroz zatvorske čuvare koji su što nemoćni, što nesposobni da spreče zločin, što ih nije briga za svoj posao, a možda čak i sami pomalo rasisti. Njih relativno korektno igraju solidni britanski glumci. Film tu i tamo malo živne kada se u Stewartovim sećanjima pojavi Travis, bivši zatvorski kolega kojeg sasvim solidno igra Gethin Anthony (Copenhagen), ali to nije ni izbliza dovoljno da popravi utisak.

Nismo mi te sreće da ćemo dobiti suvisli odgovor na pitanje ko je tu monstrum i zašto. Izbegavati.