27.9.15

Queen & Country

2014.
scenario i režija: John Boorman
uloge: Callum Turner, Caleb Landry Jones, Pat Shortt, David Thewlis, Richard E. Grant, Vanessa Kirby, Tasmin Egerton, Aimee-Ffion Edwards

Sloboda je slatka čak i kad je donese rat. Posebno kad si mlad i prirodno anarhiča, pa svaku disciplinu i rutinu vidiš kao okove Znam o čemu pričam, imao sam 16 godina kada sam usled ratnog stanja imao najduži raspust u životu. Ali tu je jedna caka: sloboda je potpuno suvišna kada te pritisnu drugi okovi zvani “šta sa sobom preko dana”, pa sam se na kraju tog šestomesečnog perioda provedenog u dokolici prilično smorio i trebala mi je dnevna rutina i disciplina da me vrati u život. Opet, možda je to problem moje generacije, nekih prethodnih i svih narednih koje su navikle na određeni komfor, nevezano za klasnu pripadnost.
To recimo nije bio slučaj sa Billom Rohanom iz vrlo neobičnog i vrednog filma Hope and Glory (1985) Johna Boormana i njegovim vršnjacima čije je detinjstvo bilo obeleženo Drugim svetskim ratom i ne-pametnim bombama nad Londonom. Mislim, treba razumeti klinca koji je uživao u prirodi na nedostupnom otočiću usred reke nakon što mu je stradala škola. Njegovo “Hvala ti, Adolfe!” je jedna predivno iskrena replika: Hitler je neko apstraktno zlo tamo negde, ako uopšte postoji vam paralelnog sveta radio-vesti, a škola je svakodnevni, opipljivi davež.

Baš sa tim “flashbackom” počinje i nastavak tog legendarnog filma, najnovije delo britanskog i novohollywoodskog veterana Boormana, Queen & Country. Radnja je premotana devet godina unapred, u 1952. godinu. Bill je sada svršeni srednjoškolac i još uvek živi na reci koja je sad postala mesto gde se okupljaju filmske ekipe. On voli filmove i bioskop, ali mora da obavi verovatno najgluplju obavezu u istoriji ljudske gluposti: da odguli dve godine u vojsci. Podsećanja radi, onovremena Britanija je bila sjebana zemlja koja se tek oporavljala od rata i suočavala sa raspadom kolonijalne imperije, kontra-kultura se još nije ni nazirala, a momci Billove dobi su mogli da zaglave u Koreji gde se sranje već zakuvalo.
Bill (Turner) je malo imao sreće, a malo baš i nije. U vojsci je upoznao Percija (Jones) i sa njim se sprijateljio i umesto Koreje njih dvojica su zaglavili u istoj kasarni na dosadnom poslu instruktora daktilografije. Problem sa poslom nije bio samo to što je statičan, nego i skoro pa zatvorsko okruženje kasarne i oštar generacijski jaz između mladih vojnika i starijih nadređenih oficira odraslih u neko drugo vreme i po nekom drugom ključu. Lako za tvrdog, ali elementarno pragmatičnog majora (Grant), pravi problem je nadrkani narednik (Thewlis) koji sve radi po pravilima sa psihopatskim žarom.
Mehanizmi odbrane su, naravno, različiti. Njihov kolega Redmond se opredelio za “krivinarenje”, odnosno za kombinaciju sistemske lenjosti i eskivaže da odradi najmanje moguće i da ga u tome ne uhvate. Percy ima nasilne ispade i sugerira pobunu protiv nadređenih. Bill je drugačije sorte, njegovo oružje je fina subverzija i propitivanje i rušenje autoriteta. Njih trojica će se zagledati u jedan zidni sat koji je simbol kasarne, a postaće i simbol njihovog otpora i važan faktor u daljnjoj priči.

U međuvremenu, nije sve ni do ratova i vojski, momci su mladi i rade im hormoni, pa će se u to doba pojaviti njihove prve ljubavi koje će se, naravno, iskomplikovati. Kod Percija je to bolničarka Sophie (Edwards), očito zagledana u Billa, a kod Billa je to fascinantna, neurotična, sofisticirana plavuša koja mu se nije predstavila, pa joj je on nadenuo ime Ophelia (Egerton) i koja skriva još mnogo tajni. Na tom planu će značajnu ulogu odigrati i Billova starija sestra Dawn (Kirby), sveže razvedena povratnica iz Kanade sa dvoje dece, slobodoumnim manirima i daškom hollywoodskog glamura koji je u onovremenoj Britaniji bio dostupan samo na filmu.
Struktura filma ja anegdotarna, iako je hronologija uredna, bez nekog osećaja za centralnu priču i čvrstu temu, čak bez potrebe za njima. Film jednostavno prati jednog momka koji je svojevrsni dubler za autora (ima puno autobiografskih elemenata), njegove zgode i nezgode i odnose sa ljudima u periodu od dve duge i protraćene godine. To odsustvo fokalne tačke je često mana filma i on na pojedinim mestima jako pada u tempu, ali Boorman svejedno uspeva da dovrši ono što je započeo i da ispriča svoje priče sa solidnim osećajem za detalj, vreme, prostor, način života, ideale i kulturu. Tako imamo i tada veoma svežeg i inovativnog Hitchcocka kao “in-character” referencu, kao što možemo osetiti da se vremena menjaju kada bolešljivi kralj i ratni pobednik umire i menja ga njegova mlada kćer koja će postati jedna od najdugovečnijih evropskih vladara i vladarki svih vremena. Pritom sam film svojim tekstom jako referira na inteligentne vojničke komedije poput M.A.S.H. (Robert Altman, 1970) i na filmove o odrastanju i pobuni poput If... (Lindsay Anderson, 1968).

Boorman je stari lisac sa dosta kredita u svojoj karijeri. Novom Hollywoodu je dao nemerljivi doprinos sa filmovima Point Blank (1967) i Deliverance (1972). Britanskoj fantastici, što epskoj, što naučnoj je doprineo sa Zardozom (1974) i Excaliburom (1981). Jedan je od retkih koji je imao uspelu ekranizaciju Johna Le Carréa sa The Tailor of Panama (2001). Već sam pomenuo vrednost Hope and Glory. Nije čudno što zna da ispriča priču i da uhvati detalje i svoje ideje razloži jasno, ali nenametljivo. Zadivljujuće je to što je on u svojih 80-i-nešto godina još uvek beskompromisno na strani mladosti, što se svoje seća s ljubavlju i poštovanjem i što se apsolutno uzdržava od popovanja bilo koje vrste.

U tom smislu je Queen & Country film vredan pažnje, iako je daleko od savršenog. Iako u strukturi često nedostaju karike koje povezuju različite priče, film nudi neke druge stvari. Nudi atmosferu, humor, zanimljive likove i kompetentnu glumu. Više od svega, nudi iskrenost i autorsku doslednost kakvu retko viđamo. Boorman je hteo baš ovakav film i to ni ne krije. Nije Hope and Glory, ali je pristojan nastavak.