14.9.15

The Man from U.N.C.L.E.

kritika originalno objavljena na:  monitor.hr
2015
režija: Guy Ritchie
scenario: Guy Ritchie, Lionel Wigram, Jeff Kleeman, David Campbell Wilson (prema istoimenoj TV seriji)
uloge: Henry Cavill, Armie Hammer, Alicia Vikander, Elizabeth Debicki, Luca Calvani, Sylvester Groth, Jared Harris, Hugh Grant, Christian Berkel, Misha Kuznetsov

Zanimljive stvari su se dešavale u britanskoj kinematografiji sredinom i krajem 90-ih godina, posebno kada govorimo o napetim, crnohumornim gangsterskim filmovima. Guy Ritchie je tu verovatno prvo ime koje će nam pasti na pamet. Njegova karijera je nekako koincidirala sa pojavom Quentina Tarantina sa druge strane Atlantica, a njegovi visoko-stilizovani gangsterski filmovi, posebno Lock, Stock and Two Smoking Barrels i Snatch, svakako su dobili zasluženu pažnju. Ritchijeva karijera je onda odlutala, utopila se u “celebrity” šarenilo, reditelj je oženio pop-zvezdu Madonnu i sa njom snimio onu abominaciju od filma (neću se zamarati navođenjem naslova), pa se donekle uspešno vratio sa Revolverom i Rockenrollom. Filmski gledano, ne znam šta su mu bila potrebna ona dva Sherlocka, filmovi pucaju od lošeg, izanđalog CGI-a i vrište “mi smo ovdje samo zbog para”, ali dobro.

Bilo kako bilo, pažljivo pripreman i uporno reklamiran The Man from U.N.C.L.E. je tu. U pitanju je remake stare televizijske serije iz 60-ih o tajnoj jedinici sastavljenoj od ruskih i američkih agenata koji se ispod “železne zavese” bore protiv belosvetskog šljama. Više od toga, to je čista akcijska zabava, pažljivo i sa osećajem stilizovana i nabijena humorom koji funkcioniše dobro, a nije namenjen samo sočnom “traileru”. Ako publika shvati foru, a za očekivati je da hoće, možda dobijemo i jednu sasvim zanimljivu franšizu.
Akcija počinje, gde druge, nego u podeljenom Berlinu ranih 60-ih. Bivši vojni obaveštajac, kasnije kradljivac umetnina, a sada agent CIA-e sa vrlo malom slobodom delovanja, Napoleon Solo (Cavill) dobija zadatak da iz Istočnog Berlina izvuče neobičnu auto-mehaničarku Gaby, kćerku nestalog naučnika koji se za vreme rata bavio raketnom tehnologijom. Iako ga pretpostavljeni uverava da će to biti laka misija, tamo ih dočekuje veoma snažni i veoma odlučni KGB-ov agent Illya Kuryakin (Hammer) i počinje jurnjava i igra živaca, jedna od mnogih u ovom iznimno napetom filmu.
Slaba je uteha Napoleonu i Gaby što će se izvući, pošto će ih već sutradan poslati na novu misiju. Cilj im je da osujete plan preživelih nemačkih nacista i italijanskih fašista glede nuklearne dominacije, a to će izvesti tako što će se infiltrirati u italijansku transportnu mega-kompaniju za koju radi Gabin stric Rudy (Groth). Naravno, oni na misiji neće biti sami, pridružiće im se i Kuryakin i to kao njen verenik, kremaljski arhitekta. Naravno, dvojica muškaraca će se konstantno nadgornjavati i podjebavati, a i njihova saradnja je privremenog karaktera, jer i jedna i druga hladnoratovska strana žele nacističku dokumentaciju samo za sebe jer im to može doneti pobedu u ratu. Ali stvari nisu tako jednostavne...
Napoleon nije naročito veran idealima “kompanije” za koju radi i uglavnom gleda svoj interes. Illya je možda uvereni komunista, ali ima psihičke probleme i ne može da se izbori sa očevom reputacijom izdajnika. Ni Gaby nije neka statična i nedužna ženska, nego žena sa planom. Njihovi primarni protivnici su trenutni vlasnici kompanije, playboy Alexander (Calvani) i visoka, hladna i ubojita “femme fatale” Victoria (Debicki).
Ono što sledi se najbolje može opisati kao špijunska akcija na tragu prvih, klasičnih Bond filmova. Nije to puko podražavanje niti je propratni humor (a ima ga onoliko) samo nevesela prvoloptaška parodija. The Man from U.N.C.L.E. je pre svega eksplozija stila. Od mračnog i kišnog Berlina, do mondenih italijanskih lokacija i okruženja retro “jet seta”. Na svaki detalj se pazilo, arhitekturu, automobile, frizure, odeću i to nije samo sebi cilj. Scena u kojoj se dva alfa-mužjaka, uglađeni amrički lopov i ruska sirova vojničina raspravljaju o slaganju modnih detalja je samo takva poslastica za ljubitelje filma.
Opet, čini se da je Ritchie sa tim preterao, slučajno ili namerno, pa sve to izgleda više kao da je netom pokupljeno iz nekakvog onovremenog modnog kataloga ili “lifestyle” magazina nego kao nešto što je bilo svakodnevno vidljivo i dostupno u ona vremena. Čak u jednoj potpisnoj sceni dok Illya na čamcu pokušava da pobegne od radnika obezbeđenja, Napoleon se slučajno sakrije u kamionu i tamo nađe radnikovu “užinu”: bocu Chiantija i sendvič kojem je mesto u kulinarskom magazinu. To je, uostalom, minoran problem, ako je problem uopšte, kao što nije problem ni potpuno ridikulozna i nerealna premisa, niti činjenica da se ona prva jurnjava mogla prostom logikom izbeći. Ritchie je majstor stila i voli da nas zatrpa takvim detaljima, a mi se, ako smo pametni, nećemo buniti.
Problematična je možda samo jedna sekvenca pri kraju, ona poslednja jurnjava i borba i to upravo iz stilskih razloga. Ritchie tu napušta smirenu, retro “bondovsku” estetiku i počinje da se oslanja na “shaky-cam”, a borba deluje haotično i prljavo. Možda ni to nije slučajan izbor, možda je to referenca na Greengrassove Bourne filmove, ali svakako odudara od onoga što smo do tada imali. Takođe, prema kraju je, kao Tarantino u Jackie Brown, sklon vrtenju filma unazad i nepotrebno detaljnom objašnjavanju onoga što smo upravo videli. Pa ni montaže dokumentarnih snimaka koje služe da bi nam, kao, dočarale vreme radnje, ma koliko same za sebe atraktivne bile, ne pogađaju uvek metu. Posebno je nepotrebna, čak i pomalo uvredljiva, ona o sado-mazohizmu sa stricem Rudijem i koncentracionim logorima.
Srećom pa imamo glumce zbog ni kraj filma ne pada onoliko koliko se to iz mog opisa čini i koji nam drže pažnju. Tu pre svega valja pohvaliti Hugha Granta koji ima malu, ali zato izuzetno koloritnu ulogu koja mu za sva vremena može skinuti stigmu romantičnih komedija koju je tako dugo nosio. Elizabeth Debicki je pomalo uštogljena, ali sasvim pristojna kao ubojita ženska, a ta uštogljenost je ponajviše od samog lika. Alicia Vikander je svakako zvezda u usponu, ali ovde je ograničena svojim likom pa ne može biti koloritna i briljirati kao u Ex Machina. Zato sa dvojicom glavnih frajera ima izuzetnu glumačku hemiju, kao što i oni imaju međusobnu. Oni su relativno mladi glumci koji se tek probijaju i imaju prve značajne filmske uloge, Cavillu je ovo druga nakon Man of Steel, a Hammeru prva glavna uloga u nekom prominentnijem filmu. Ponosob su solidni, iako su im uloge “nacrtane” u scenariju, a tek zajedno blistaju kao tandem. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog njih dvojice, Alicie Vikander i Hugha Granta, voleo bih da The Man from U.N.C.L.E. dobije makar jedan nastavak.
Opet, sa nastavcima, posebno po hladnoratovskim predlošcima, se nikad ne zna. James Bond ima tu tendenciju da se svako toliko ponovo rađa i prilagođava novom vremenu. Bourne mi, osim originalnog dvodelnog TV filma, nikad nije toliko seo zbog toga što se uvek uzimao ozbiljnije nego što bi to bilo uputno. Mission Impossible se nekako održava kao serijal, ali sa originalnim predloškom nikad nije imao previše veze. The Saint i britanski The Avengers su uprskali već sa prvim filmom. Videćemo kako će biti sa The Man from U.N.C.L.E. Sa ovim filmom sam i više nego zadovoljan: dobro izgleda, duhovit je, napet i apsolutno zabavan.