7.9.15

Far from the Madding Crowd

kritika objavljena na monitor.hr
2015.
režija: Thomas Vinterberg
scenario: David Nicholls (po romanu Thomasa Hardija)
uloge: Carey Mulligan, Matthias Schoenaerts, Tom Sturridge, Michael Sheen, Juno Temple

Nešto me je krenulo sa adaptacijama literarnih klasika. Lako za mene, filmovi su barem danas dostupni na svakom koraku, nego se čini da su mudre glave iz industrije rešile da ih forsiraju u ovoj letnjoj sezoni. A možda je i sve to sasvim slučajno, da su se dve ekranizacije romana iz XIX stoleća pojavile u isto vreme. Na blogu sam već iskazao svoje nezadovoljstvo najnovijom inačicom Madame Bovary koju sam ocenio kao ravnu, promašenu i nepotrebnu, pa sam se pribojavao da će mi se slično dogoditi i sa Hardijevim Far from the Madding Crowd u realizaciji scenariste Davida Nicholsa i reditelja Thomasa Vinterberga.

Razloga za skepsu bilo je napretek. Kao i Madame Bovary, i Far from the Madding Crowd je realistički roman nastao u jednom drugom vremenu i drugačijim društvenim uslovima, te zbog toga nije najzahvalniji materijal za ekranizaciju. Istini za volju, njegov kontekst je manje datiran nego u slučaju Madame Bovary koji je pre svega rasprava o javnom moralu. Ovdašnja centralna pitanja socijalne mobilnosti i žene (kao sopstvenice) i njenog izbora u pretežno muškom svetu su aktuelna i danas. Zbog toga je Far from the Madding Crowd ipak nešto zahvalniji materijal za adaptaciju, što je pokazao i John Schlesinger u svojoj verziji iz 1967. godine. Ta ekranizacija je bila verna izvornom materijalu, možda čak i previše, bogata u teksturi, izvrsno odglumljena, ali prespora i sa trajanjem od skoro tri sata, čak i malo naporna za gledanje.
Drugi razlog za bojazan je bio poslovično nepredvidivi Thomas Vinterberg, čiji filmovi variraju i stilski i po kvalitetu od sjajnih do očajnih. Ma koliko se on odmicao od toga, ostaće upamćen kao jedan od osnivača Dogme 95 (i autor jednog od retkih dobrih “dogma” filmova Festen) čiji bi autori bili poslednji kojima bih ja poverio stilski zahtevnu ekranizaciju. Dobro, Dogmu na stranu, ionako su je već svi napustili i bila je, tako nadobudna, osuđena na propast još sa manifestom, pre snimanja prvog filma, ali Vinterberg je umeo da zastrani nevezano za to. Dok It's All About Love (2003) smatram iskrenim, pametnim i opasno potcenjenim filmom kojeg ni publika ni kritika nisu razumele kako treba, Vinterberg je znao da uleti u nebuloze tipa Dear Wendy (2004), po scenariju svog kompanjona Lars von Triera.
Na Far from the Madding Crowd on dolazi sa dva vezana odlična filma Submarino (2010) i Jagten / The Hunt (2012), oba nastala u saradnji sa scenaristom Tobiasom Lindholmom, sa kojim je uradio i svoj sledeći film Comune, čiji se izlazak čeka. Očito je u nekakvoj plus fazi, možda čak na putu da bude pouzdan reditelj, pa su očekivanja velika. Scenarista David Nicholls ima iskustva sa adaptacijom britanskih, posebno viktorijanskih literarnih klasika, a glumačka ekipa je sačinjena od poznatih imena sa karijerama u usponu i nju predvode veoma sposobna Carey Mulligan i belgijski glumac u usponu Matthias Schoenaerts, što takođe govori u prilog visokim očekivanjima.
Reč-dve o radnji, za one koji nisu čitali roman ili gledali ranije ekranizacije. Film prati Bathshebu Everdene (Mulligan), obrazovanu devojku koja je ostala bez roditelja, njen životni i poslovni put i njen odnos sa trojicom muškaraca koji joj nude brak. Prvi je Gabriel Oak (Schoenaerts), dobar čovek i sitni sopstvenik koji ima svoju farmu. Njegova ponuda dolazi u krivo vreme, jer slobodoumna Bathsheba želi da uspe sama, bez muža, iako u tom trenutku nema ni centa. Kasnije se situacija okrene, ona postaje bogata naslednica, a on njen radnik, što takođe nije dobro za vezu. Drugi je sused, još krupniji posednik, nešto stariji neženja Boldwood (Sheen), koji želi da je oženi i zbog poslovnih i zbog privatnih razloga, pa makar to bilo samo forme radi. Nju, međutim, forma ne zanima, a od svog poseda može sasvim solidno živeti. Nijedan od te dvojice udvarača se ne može nazvati lošim čovekom ili lošim društvom.
Zato na scenu stupa narednik Troy (Sturridge), arogantni vojnički tip, kockar i mutikaša koji će u njoj igrati na primalnu kartu i koji će joj pomutiti razum. Čini se da žene, ma kako pametne bile, uvek padaju na šarmantne barabe i opasne momke generalno. Opet, Bathsheba je suviše razumna i pametna da bi tek tako dopustila da je veza s njim potpuno uništi, posebno zbog činjenice da je on s njom uglavnom zbog novca, a da zapravo voli njenu sluškinju (Temple). Predstoji, dakle, unutrašnja i spoljašnja borba raznih interesa u čijem se centru nalazi žena koja nalazi poteškoće “da se izrazi jezikom koji su muškarci smislili za sebe”, kako sama kaže.
Za razliku od Schlesingera koji je pokušao da inkorporira sve od romana u film, Vinterberg se fokusira da pre svega ispriča priču od početka do kraja. Neki detalji tu su zbrzani (prosto, roman i film su suviše različiti mediji), ali Nichollsov scenario i njegova režija uspevaju da pokažu sve bitno i da uglavnom stave akcenat na važna mesta. I to uglavnom uspevaju i to u prihvatljivom trajanju od 2 sata. Far from the Madding Crowd se jednostavno može gledati kao (melo)drama za jedno popodne, čak ni replike ne deluju onoliko drveno koliko smo se pribojavali iz iskustva svih tih ekranizacija romantičnih viktorijanskih dela.
To, naravno ne znači da se zaboravilo i na stil i na unutrašnji život likova. Ovde je to genijalno ekonomično rešeno kroz fotografiju i svetlo. Prelepi pejzaži raskošnih boja stoje u oštrom kontrastu sa scenama u mračnim enterijerima. To savršeno simbolizira disparitet između bogatog socijalnog, javnog života likova i njihove unutarnje teskobe i mraka. To odlično prolazi kod svih likova, pogotovo kod Bathshebe, i na taj način film nalazi dobar balans između kostimirane drame i veoma bitnog konteksta položaja žena u onovremenoj Britaniji.
Dosta toga, naravno, zavisi od izbora i izvedbe glumaca. Vinterberg tu nije pogrešio i prave uloge je dodelio pravim ljudima. Carey Mulligan je skrenula pažnju na sebe sa nominacijom za Oscara za ulogu u filmu An Education (2009) i od tada njena karijera ide uzlaznom linijom. Ona pažljivo bira uloge (Shame, Drive, Inside Llewyn Davis) i retko kad u tome greši, kao što je to bio slučaj sa The Great Gatsby. Možda ona nije dostigla zvezdani status u meri u kojoj je to bio slučaj sa Jennifer Lawrence, ali je svakako glumica na koju se može računati.
Slično važi i za Matthiasa Schoenaertsa, čija glumačka karijera izlazi iz belgijskih i evropskih okvira i postaje globalna, ne samo u smislu epizoda i zastrašujućih negativaca. On je prosto briljantan kao Oak, istovremeno dovoljno snažan, dovoljno jednostavan i nekako dobar i prostodušan. Tom Sturridge pokazuje da može biti koloritan glumac, a Michael Sheen deluje gotovo smirujuće kao melanholični Boldwood.
U svakom slučaju, Far from the Madding Crowd je film koji se isplati pogledati i koji je jednostavno kvalitetno i promišljeno urađen tako da, koliko je to moguće, bude razumljiv današnjim generacijama kojima čitanje viktorijanskih klasika nije bilo prioritet u životu, a opet dovoljno zanimljiv onima koji su već pročitali knjigu i pogledali raniju ekranizaciju. U zavisnosti od toga kojem od ta dva tabora pripadate i kako varite kostimirane drame, prihvatite moju preporuku. Opet, postavlja se pitanje koliko su teme ovog filma aktuelne u današnjem trenutku i je li ih se baš moralo ispostavljati kroz kostimiranu dramu, ali i to pitanje prilično maši poentu.