26.9.15

Aloha

2015.
scenario i režija: Cameron Crowe
uloge: Bradley Cooper, Emma Stone, Rachel McAdams, John Krasinski, Danny McBride, Bill Murray, Alec Baldwin

Cameron Crowe je svakako bio “dečko koji obećava” i velika nada Hollywooda, jedan od onih autora koji razumeju trenutnu pop-kulturu i trenutne vibracije, a pritom ima inteligencije, pronicljivosti, znanja i stila da svoj naum izvede do kraja. Oduvek je znao da napiše scenario i odabere prave glumce i da od njih izvuče maksimum.

Prva dva njegova ne baš indie, ali “indie-like” filma Say Anything... (1989) i Singles (1992) su demonstracija autorske inteligencije, razumevanja publike i žice za pop-kulturu. Jerry Maguire (1996) je iz ove perspektive ostario grdno, ali u ono vreme je bio više nego solidan kalkulantski “feel-good” film. Almost Famous (2000) je bio njegov vrhunac i po pitanju kreativnosi i po pitanju iskrenosti, apsolutno ikonički film na kraju jedne epohe. Usledio je Vanilla Sky (2001) koji je pokupio lošu reputaciju kao “vanity project” Toma Cruisea i njegove tadašnje devojke Penelope Cruz i koji je generalno pogrešno shvaćen kao “hollywoodizacija” evropskog art-filma. Film zapravo nije bio loš koliko je u njemu loša bila Penelope koja jednostavno ne zna odigrati ulogu na engleskom jeziku, ali suština filma je bila stilska prerada evropskog distopičnog gothica u brit-pop i američki proto-hipsteraj.
Vanilla Sky, slučajno ili ne Croweov prvi film u novom milenijumu označava početak njegovog kreativnog pada, ali tu je još uvek uspeo da odigra na svoju jaču kartu pop-kulture. Sa druge strane, Elizabethtown (2005) i We Bought a Zoo (2011) su jednostavno bili slabi filmovi, čista formula sa vrlo malo do nimalo “arome”, ne katastrofalno loši, ali jednostavno suviše metiljavi. Aloha se naslanja na taj trend, posebno su uočljive poveznice sa Elizabethtown, doduše sa nešto više stila i “quotabilnih” replika, ali zato sa gotovo nepostojećom strukturom zbog koje film na osnovnom filmskom planu jednostavno ne radi.
Suština priče je ovakva: naučnik i vojni pilot koji je završio u privatnom odbrambenom sektoru i žestoko sjebao misiju u Afganistanu Brian Gilcrest (Cooper) vraća se ne baš kući, nego na mesto svojih najvećih profesionalnih i privatnih pobeda, na Havaje, kako bi započeo život iznova. To planira da uradi preko poslovnog angažmana sa ekscentričnim milijarderom Carsonom Welchom (Murray) koji želi da sa tamošnje rampe lansira svoj satelit. Njegov zadatak je da bude medijator između Welcha, vojske i lokalaca kod kojih mora da obezbedi dobar PR za lansiranje, pošto oni mistifikuju nebo. U tu svrhu mu je dodeljena lokalna pilotkinja (nadam se da sam upotrebio pravilnu verbalnu konstrukciju za ženu-pilota) Allison Ng (Stone).
Sa druge strane, na Havajima živi i njegova davna, nikad prežaljena ljubav Tracy (McAdams) koja je u naizgled srećnom braku sa pilotom Woodijem (Krasinski). Naravno da će Brianov dolazak tu malo poremetiti stvari, ali Brian će zapravo posle uvodnih komplikacija pasti na plavu, slatkastu, isfolirano mističnu četvrt-Havajku Allison koja je frustrirana što fizički ne liči na ono što joj je u genetskom i spiritualnom poreklu. Na marginama ove lične, profesionalne i spiritualno-etičke peripetije se pojavljuju još i Alec Baldwin kao (gle čuda) nadrkani general koji preti i dere se na sve i svakog i Danny McBride kao nervozni pukovnik koji stalno krši prste.
Aloha ni u jednom trenutku ne funkcioniše u potpunosti zbog toga što je strukturni haos (previše likova, priča, njihovih agendi i meta-dijaloga), ali to ne znači da pred sobom nemamo čudan i interesantan film. Reći ću to ovako: većina od produženih i elaboriranih scena i sekvenci radi na pojedinačnom planu, ali skupa ne tvore nikakav kontinuitet i nikakvu celinu. Biće tu zanimljivih replika, dijaloga, postupaka, a naročito glumačkih bravura izvedenih od strane sjajnih epizodista, u čemu prednjače Murray i Baldwin koji igraju svoje najtipičnije uloge i koji ih mogu odigrati i zatvorenih očiju.
Ni ostatak glumaca nije u lošoj formi. Ma koliko ja ne kapirao famu oko Rachel McAdams, ovde je njena tanka gluma iskorištena kako treba u tih nekoliko scena koliko ih ima. Emma Stone je svakako zvezda u usponu nakon Birdmana i svakako je apsolutno slatkasta, ali je ovde okljaštena previše karikaturalnim i blesavim likom koji je potpuno disfunkcionalan u filmu i apsolutno nemoguć u životu. Prijatno je nju gledati, čak i kad lagano preglumljuje, ali lik je jednostavno takav kakav je. Bradley Cooper je takođe raspoložen, a i leže mu ovakve napucane frajerske uloge, naročito kada ima koga da ga kroz njih vodi, pa Gilcresta može upisati među svoja bolja ostvarenja u karijeri.
Ono što je sahranilo Alohu, pored filmske nefunkcionalnosti i neutemeljenosti u egzaktnoj nauci poput genetike generalno (recesivni gen koji nadjačava dominantni) je svakako i loša reputacija koja isplivala pre premijere filma u sada već pomalo zaboravljenom “Sony Hack” skandalu. Podsetićemo, producenti su u privatnim mailovima jako ismevali i pljuvali po filmu pripremajući se na još jedan “flop” koji moraju progutati radi nečije sujete. Pominjana su tu svi problemi koje film ima, pa je Cameron Crowe čak sam pokušao kontrolu štete na premijeri (gde se pojavio i održao govor novinarima i publici koji se može svesti na “nije to baš tako loše”) i posle nje objašnjavajući lik Allison Ng koji je, izgleda, poprilično uvredio američke puritanske politički korektne sentimente.
Ono što je fakat je da Aloha nije pravi film o Havajima niti je film koji će čak i nama, ne-Amerikancima i ne-Havajcima, reći nešto novo ili nešto tačno o ostrvima. Aloha je klasično pojednostavljivanje stvari i svođenje (pretpostavljam) kompleksnih socijalnih odnosa na tupavu zabunu. Ovo je slika Havaja koju dobijamo na svakoj razglednici i u svakoj “travel” emisiji: stereotipna i uglavnom netačna. Ali to ne znači da nije zabavna, kao uostalom i cela ova zbrka od filma.