15.4.15

Serena


2014.
režija: Susanne Bier
scenario: Christopher Kyle (po romanu Rona Rasha)
uloge: Jennifer Lawrence, Bradley Cooper, Rhys Ifans, Toby Jones, David Dencik, Sean Harris, Ana Ularu, Sam Reid, Kim Bodina

Kad samo bacimo pogled na glumačku i autorsku ekipu, čini se da Serena pršti od talenta i to podiže očekivanja. Roman je bestseller, pa još južnjački gothic noir smešten u doba Depresije. Susanne Bier je iznimno cenjena i plodna autorica, sposobna da izbacuje film godinu za godinom, prilagodljiva američkim i evropskim uslovima. Njen film Brothers je dobio američki re-make, In a Better World je pokupio Oscara, a ni ostali filmovi nisu prolazili nezapaženo kod publike i kritike. Jennifer Lawrence i Bradley Cooper su u vreme snimanja filma bili sveže završili Silver Linings Playbook i prštali su od glumačke hemije. Scenarista Christopher Kyle je možda najslabija karika u timu, ali ni on nije tikva bez korena, ne toliko zbog scenarija za Alexandra, koliko zbog činjenice da je pisao za Kathryn Bigelow. Možda su to bili njeni najslabiji filmovi, ali svejedno to nisu bili slabi i nebitni filmovi.
Film je od početka pratila loša reputacija. Prvi set autora, reditelj Darren Aronofsky i glumica Angelina Jolie su se povukli iz projekta. Produkcija je preseljena u Evropu, Češka glumi Severnu Carolinu (dovoljno uverljivo, ipak su setovi uglavnom šuma, kamp i poneki nespecifičan grad ili enterijer), a u rediteljsku fotelju je zasela Susanne Bier. Jennifer je dofurala Bradleya i film je snimljen za manje od 2 meseca. Od tada je 18 meseci proveo u post-produkciji iz ne baš jasnih razloga. Nije bilo spora oko montaže, osim toga što je Susanne Bier uporedo radila na drugim projektima, pa je bila preopterećena. Niko joj se iz redova producenata nije mešao u posao, gnjavio sa rokovima ili postavljao uslove. Kada su videli šta imaju u rukama, i kada su naleteli na loše reakcije festivalske publike i kritike, producenti i distributeri su odlučili da ne ulože puno u marketing, da prvo izdaju na VOD platformama i da se ne zamaraju sa bioskopima. Iz toga je svakom dobronamernom bilo jasno da pred sobom imamo sranje od filma, ali se postavljalo logično pitanje koliko je to sranje. Ne može biti baš toliko, vidi ko je sve unutra...
Pa, Serena je sranje, onako baš-baš sranje i to na svim nivoima. Kao da kombinuje diletantizam prisutan u radovima Jamesa Franca koje on tako revnosno izbacuje sa pretencioznošću Michaela Cimina u Heaven's Gate. Serena je film koji gura u miks izvorni roman, već problematičan za obradu zbog njušenja sa raznim žanrovima (Ron Rash je naprosto takav pisac i to je u književnosti sasvim legitimno, knjige se dele na poglavlja, u čitanju se prave pauze), te nekoliko filmskih klasika, od Gone With The Wind preko Legends of The Fall do studije poslovnog i ljudskog morala nalik na There Will Be Blood i plejade “backwoods noir” filmova.
Sve što je moglo poći naopako, pošlo je, bukvalno nema scene da valja. Tekst je toliko drven da sam se nekoliko puta zapitao kako je to moglo izaći iz pera profesionalnog scenariste (pa makar imao pauzu u karijeri od 10 godina), proći pored živog reditelja (ipak nije ovo turska sapunica da se režira na autopilotu) i pored živih glumaca. Neke od replika su naprosto legendarne. Najveća misterija mi je kako i zašto se niko nije potrudio ama ni najmanje da makar fingira motivaciju kod likova, da nečim objasni njihove promene i postupke. Primer: u jednoj sceni J-Law jaše u “slow motionu”, u drugoj je Bradley prati na konju i kaže “moramo se venčati” na šta se ona osmehne, u sledećoj se karaju (vode ljubav, ipak smo na teritoriji filmske romanse) uz svetlost sveća (da, ima nekoliko takvih scena, u svakoj narednoj sve manje “kupujemo” J-Law i face koje slaže), da bi je posle toga komotno predstavio svojim poslovnim parterima kao svoju ženu i partnericu. Problem rešen, jebeš motivaciju i izgradnju likova.
Lovac i priručni plaćeni ubica (Ifans) ima vizije koje je nasledio od svoje majke. Šerif (Jones) zajedno sa bogatašima lobira za nacionalni park ne bi li oterao Cooperovog lika iz nepoznatih razloga kad je mogao kao sav normalan svet uzeti mito. Cooperov lik je bogataš, istovremeno tribun slobodnog tržišta i malih radnih ljudi. Za jednog od partnera (Denick) nemamo šta da se pitamo je li peder ili nije, mislim, vidi ga kako se pizdunski drži, mora da jeste. Pa Jennifer i njeno “treniranje” orla koje ozbiljan čovek ne može ozbiljno shvatiti. Ili njena replika kada vidi muževljevu bivšu ljubavnicu (Ularu) sa inteligencijom prosečnog zombija da svet počinje kad su se njih dvoje upoznali i ništa pre toga nije važno I tako dalje, i tako dalje... Ono što ipak najviše zeza u celoj situaciji je potpuno nerezonska promena kraja koji je napisan u romanu i koji je filmičan i efektan, usuđujem se reći moćan, sa mudima i poentom, u nešto što služi kao višnja na šlagu “wtf” momenata kroz koje Serena prolazi.
Likovi nisu likovi nego žanrovski klišei, Cooper je naivan i zaljubljen, J-Law od samostalne i navodno sposobne i pametne žene postaje personifikacija melodrame, pa onda postaje “femme fatale” iz noira, da bi na kraju završila kao “psycho bitch”. Nesrećni glumci se muče sa njima i nije im lako. Možda su pogrešno odabrani, ali postavlja se pitanje ko bi za ovakve likove bio pravilno odabran. Bradley je na autopilotu, izgovara rečenice i zadržava ozbiljan izraz lica, što je poduhvat. Opet, skidanje bostonskog akcenta mu ne ide, ali niko nije savršen. Jennifer je zamišljena kao nosilac filma i mora joj se priznati trud da scenu za scenom odigra, ali to je nemoguća misija. Ona je neverovatno hrabra i vredna glumica, njen talenat je nemerljiv, pa ju je još teže gledati kako se muči sa apsolutno nemogućom ulogom.
Sve to je začinjeno potpuno krivim režijskim odlukama i redundansom na svakom koraku. Imam utisak da sam određene scene video po tri puta. Recimo seks. Ili kupanje u kadi. Ili radnike koji tumaraju po kampu kao zombiji ili statisti (ovo drugo verovatno i jesu). Ili panoramu šume i planina. Barem su muzika i kamera na zadovoljavajućem nivou i u skladu sa ambijentom filma, ali slaba je to uteha kada film ima problema i sa pričom i sa tempom i sa likovima koje je nemoguće odigrati. Jedino razumno objašnjenje bi bilo da se Susanne Bier zezala, ali naprosto nije takav tip. Serena nije ni trash, ni camp, ni parodija. Čak se čini da nema ni natruhe humora, a ako ga ima, onda je svakako van mog dometa. Čak i pomirljivo-metiljava iz studija tipa “dajte ljudi, šta vam je, ovo je zapravo dobar film, samo ga niste najbolje shvatili” govori tome u prilog. Opet, ne mogu baš svi biti u krivu, sva publika i sva kritika...
Ne, Serena je apsolutno užasan film koji stoji rame uz rame sa najužasnijim filmovima koje sam u životu pogledao. Njen užas je na nivou Firecrackera i Heaven's Gate, ona me zbunjuje i potresa i svih pogrešnih razloga. Pritom sam se nagledao i loših i užasnih filmova i ne kukam. Najčešće nije ni moglo drugačije, pa se tešim da sam ja potrošio nekoliko sati na gledanje i na pisanje, a neki su možda ulupali mesece i godine na produkciju. Serena bi po svim parametrima morala da mi se svidi: volim backwoods, volim “southern gothic”, obožavam Jennifer Lawrence i smatram je jednom od najboljih glumica današnjice (ako ni zbog čega drugog, onda zbog one “all in” uloge u Winter's Bone). Serena bi mi se i svidela da je urađena kako valja, ali to ovde jednostavno nije slučaj...
Primetih da nisam rekao ništa o radnji, ali smatram da je potpuno nebitno. Film se inače vrti oko drvne kompanije za vreme Depresije na Američkom Jugu, te oko bračnog para čija ljubav i nagon za samoodržanjem ruši sve pred sobom. Jednako tako moglo je da se radi i o gajenju cveća i ambiciji da se pobedi na svetskom prvenstvu u građenju kula od peska. Potpuno nebitno, dakle. Film je sranje. Jebeš to.