1.4.15

Fury


2014.
scenario i režija: David Ayer
uloge: Brad Pitt, Logan Lerman, Shia LaBeouf, Michael Pena, John Bernthal, Jim Parrack, Anamaria Marinca, Alicia von Rittberg

Čisto filmski gledano, Drugi svetski rat nije samo istorijski događaj i nepresušni izvor priča. Nije to ni samo tema ili izvor tema. Drugi svetski rat je žanr za sebe, kada se pomene pravi ratni film, obično se misli na film o Drugom svetskom ratu. Štos je u tome što nam ovaj rat jedini nudi nekoliko filmski upotrebljivih stvari na gomili: dokumentaciju događaja i arhivsku građu koja se može filmski preneti, pojednostaviti ili izvrnuti, čari moderne ratne tehnike i upotrebljive primerke naoružanja i vozila, kao i dosta jednostavnu crno-belu sliku – poznato je ko su bili dobri momci, a ko loši. Prvi svetski rat isto nije loš, mada slabije stoji na sva tri polja, neki lokalni ratovi su previše lokalni da bi ih Hollywood serijski rabio, a o postmodernim ratovima (Koreja, Vijetnam i dalje) javnost ima već podeljen stav, nismo preterano uvereni u dobre i loše momke, pa je svaki film o tim ratovima nužno politička izjava.
Naravno, kako vreme prolazi, dolazi do zasićenja Drugim svetskim ratom i crno-belom slikom koju on nudi, mitovi postaju dosadni, kao i njihovi heroji i zločinci, pa je potrebno unositi inovacije. Sam Peckinpah je u ogromnoj meri pomerio paradigmu snimivši film Cross of Iron (1977) koji prati Nemce u povlačenju sa ruskog fronta. U pitanju je jedan kompleksan anti-ratni film, jedna izjava par excellence, gde nema prostog izvrtanja uloga heroja i zločinaca, gde su Nemci zbunjeni momci predvođeni dobrim čovekom kojem je cilj da ih spasi od pokolja u koji ih guraju neki drugi Nemci, generali-karijeristi u lovu na ordenje. Propitujući odgovornost pojedinaca, ovog puta na poraženoj strani, Cross of Iron je otvorio put za druge i drugačije filmove. Recimo, Saving Private Ryan (1998) kroz naturalističku klanicu propituje neke odluke “dobrih momaka”, odnosno njihovu moralnost i svrsishodnost. Je li život jednog vojnika vredniji od života drugih koji su poslati u akciju njegovog spasavanja samo zbog toga što je on u ratu izgubio svoju braću? Pa i oni su nečija braća i nečiji sinovi...
Fury je jedan od tih naturalističkih filmova smeštenih u krv i blato. Vreme radnje je 1945. godina, sam kraj rata. Mesto radnje je zapadna Nemačka. Naši junaci su posada jednog tenka, ljudi toliko očvrsli da su okoreli i jedva čekaju da se njihova avantura završi. Nemaju oni romantičnih ideja, vrlo dobro znaju koga ubijaju i zašto, znaju da je kraj blizu, ovako ili onako, ali da do njega nisu još stigli, a pitanje je da li će i kako će. Njihovi protivnici nisu samo zli, uvereni, tvrdokorni nacisti, nego i sveže pokupljene žene, deca i starci u totalnom ratu do totalnog uništenja. Neki od njih se odmah predaju, drugi su zaplašeni ili su im mozgovi isprani da bi se tek tako predali. Ni na sada već izvesno pobedničkoj strani stvari ne stoje mnogo bolje: iskusni vojnici ginu, na njihova mesta dolaze mladi i zeleni, neki su preplašeni od rata o kojem su samo slušali, a svi su već jako umorni od toga svega.
Jedan takav junoša je Norman (Lerman), novajlija u borbi, do tada na administrativnoj dužnosti. On je poslat da popuni mesto u tenku jer je njegov prethodnik poginuo u borbi. Posadu tenka sačinjava strogi ali pravedni narednik Don “Wardaddy” Collier (Pitt), Meksikanac Trini “Gordo” Garcia (Pena), religiozni Boyd “Bible” Swan (LaBeouf) i poludeli seljak Grady “Coon-Ass” Travis (Bernthal). Oni možda osvajaju gradove, uništavaju neprijateljsku vojsku i zauzimaju ključne tačke, ali nema tu hollywoodskog glamura. Njihova poslednja misija je da zauzmu važnu raskrsnicu pod stalnom neprijateljskom vatrom i tako pruže zaštitu osoblju u pozadini jer je pešadija već otišla na novi zadatak...
Fury je solidan, ali ne i dobar film. Osnovni razlog je što, osim tenkova, ne donosi ništa novo: imali smo već Saving Private Ryan i sliku zamora i rezignacije kod vojnika. Videli smo sve užase i sva razaranja i tome se nema šta dodati. David Ayer svoje poglede izlaže korektno i filmično, bitke su napete, trenuci predaha preko potrebni, kratkotrajni i jasno se vidi da likovi njima nisu savršeno zadovoljni. Entuzijasti za vojnu tehnologiju i naoružanje će svakako naći nekoliko propusta, istoričari isto tako, ali to sve je manje bitno: ovo je komad filmske fikcije i uspeva da nam “proda” sliku i utisak Drugog svetskog rata.
Drugi problem su nedorađeni likovi, svi do jednog kartonski i tipski. Svaki od petorice u tenku je stereotip za jedan od načina kako se nositi sa ratom, što je svakako površno. Meksikanac zadovoljava kvotu za manjine, religiozni frajer smisao nalazi u Bibliji i obraća se religioznom auditorijumu, seljak je karikirano lud, verovatno je bio takav i pre rata (ono post- u PTSP-u nije tu bez razloga), a junoša se od pacifiste (ili kukavice koja koristi pacifizam kao paravan) do kraja filma pretvara u pouzdanog vojnika okrenutog prvo preživljavanju. Sve ih vodi šef oličen u “all-American” Brad Pittu koji možda nije “red-blooded” kao u Inglorious Basterds, ali je tu da svojoj škvadri ucepi malo zdravog razuma. Opet, glumci su dobri i uspevaju da makar na momente, kad imaju svaki svoju “sollo numeru”, stvore iluziju treće dimenzije i da se provuku kao ljudska bića. Brad Pitt je pouzdan, ovakve uloge mu u poslednje vreme leže (ostarilo se), pa nam prolazi ta njegova vojnička mudrost. Za pohvalu je i Shia LaBeouf koji posle duže vremena ponovo glumi, ne šmira i ne izigrava dasku, ne koristi snimanje kao izgovor da pravi sranja na privatnom planu, nego zaista donosi jednu konkretnu ulogu.
Treći problem je neujednačenost. To znači da će Fury imati svoje uspone i padove, kako u tempu, tako i u kvalitetu. Dve scene bi morale biti presudne za film, jedna je scena u stanu sa dve Nemice koja sjajno deluje kao simulacija normalnosti, iako su okolnosti sve samo ne normalne, međutim ona postaje neprijatna kada se Wardaddiju i Normanu pridruži i ostatak bande nameren da napravi sranje i to sve pomalo predugo traje. Druga, takođe sa ciljem emotivnog vrhunca filma, je ona u tenku pred poslednju bitku kad naši junaci shvate da verovatno neće izvući živu glavu. To su osetljive scene i treba ih majstorski pogoditi. Ayer ih razdužuje i s tim razvodnjava i umanjuje njihov emocionalni učinak. Ako se tome doda i nešto praznog hoda i ponavljanje istih poenti, čini se da bi Fury mogao biti i kraći za jedno pola sata i da bi tada bio koncizniji, jezgrovitiji i sve u svemu bolji film.
Iako mu je prvi scenario bio za ratni film, U-571, Ayer se, ipak proslavio trilerima i akcijama. Napisao je nekoliko sjajnih scenarija, kao recimo za Training Day (koji nas “radi”, iako nije logički besprekoran), Dark Blue i S.W.A.T. Onda se dohvatio režije i nakon dva solidna filma Harsh Times i Street Kings, usledio je moderni klasik, remek-delo End of Watch. Žestoko popljuvani Sabotage je, ako mene pitate, zapravo neshvaćen film i mesto mu je u trash antologiji. Fury mu je bio iskorak u nepoznato i čini se da prepreke nije savladao besprekorno. Tenkovi su sami po sebi dosta nezahvalni: oklopljeni i zaštićeni su idealni kao mete, ne baš i kao herojska vozila, uz to su tromi i nimalo elegantni (kao što su to avioni). Izgleda da Ayer nije baš imao inspiracije dalje od par već viđenih ideja i par solidno pogođenih detalja i emocija, tu i tamo. Iskreno, trileri mu bolje leže nego ratni filmovi.