To Kill a Man / Matar a un hombre

2014.

scenario i režija: Alejandro Fernandez Almendras

uloge: Daniel Candia, Alejandra Yanez, Ariel Mateluna, Jennifer Salas, Daniel Antivilo

Gde je granica na kojoj ćemo popizdeti i zaboraviti mantre koje nam serviraju po crkvama i školama? Znate već one mantre o okretanju drugog obraza i da pametniji popušta. Država će se slabo umešati na našoj strani zato što se ne zovemo odgovarajuće, zato što nemamo gomilu love ili zato što nemamo dovoljno debele veze. Naravno, zavisi od države do države, ali jednakost pred zakonom je pre teorija nego praksa. Na ova pitanja pokušava da odgovori čileanski festivalski favorit To Kill a Man.

Ovde imamo Jorgea (Candia), smirenog i povučenog drvoseču koji sa svojim najbližima živi u siromašnom kvartu. U tom kvartu žive i lokalne siledžije koje ga stalno uznemiravaju, maltretiraju, pljačkaju... Jorge će sve otrpeti i vraćati se po još, čak i po cenu da izgubi svoju insulinsku aparaturu, ali njegov osamnaestogodišnji sin ima veće “cojones” od svog oca i nije sklon hrišćanskom oprostu. On će u sukobu biti ranjen, vođa bande (Antivilo) će zaglaviti na neko vreme u ćorci, a Jorgeov porodični život će se raspasti. Kad vođa izađe iz zatvora, spraviće se, zajedno sa svojim kompanjonima, na Jorgea i ostatak familije. Jedini koji to može prekinuti je sam Jorge, ali je pitanje je li u stanju.

U teoriji, ovo je priča o uzimanju pravde u svoje ruke. U praksi to može biti svašta. Može biti varijacija na temu Straw Dogs, može biti “backwoods noir” prebačen iz Severne u Južnu Ameriku, može biti pokolj, a može biti i Miloš Branković, dakle nekakav pamflet protiv ovoga ili onoga što percipiramo kao kancer društva, opet bez imalo truda da se ispoštuje makar elementarna filmska logika. To Kill a Man ide stopama usporenog festivalskog filma, daleko više drame nego ičega što podseća na triler, i celokupna njegova vizura je svedena na jedan jedini lik, našeg protagonistu Jorgea. Drugu stranu ne čujemo, i ne treba nam, ali ipak fali motivacije i logike u njihovim postupcima.

Legitiman je to izbor, ali To Kill a Man pati od gomile simptoma jednog preambicioznog i pretencioznog filma. Problem je što se nisu prvo posložile osnovne stvari, motivacije likova, pre svega negativaca, što se nije poradilo na tempu i k tome što poruka ovog filma nije jasna. Ovo poslednje ne bi bio problem kad bismo To Kill a Man osetili kao film bez poruke, kao nekakvu studiju, nekakvo zapažanje ili eksperiment. Međutim, film pršti od izjava, ali njih je toliko i toliko su difuzne i razbacane (uz pomenuti mlitavi tempo i nikakvu dinamiku), da nam na kraju nije jasno čemu sve to.

Kontekst možemo učitati kako hoćemo. Pročitah negde, i delimično se slažem sa tim, da je ovo film koji tretira nezavidan položaj radničke klase koja služi kao tampon-zona prema još nižem sloju, društvenoj margini, i koja zapravo štiti srednju klasu, buržoaziju i elitu od bilo kakvog kontakta, čak i službenog, sa talogom. Divno je to i krasno što se kontekst može učitati, međutim problem je što se mora učitavati da bi se u filmu pronašao smisao. Posebno kada je, recimo, stav o veri mnogo jasniji i opredeljeniji, iako potpuno nepotreban u ovom filmu. Recimo, kada Jorge pomene da je dijabetičar, bandit kaže da je on agnostik, pa šta. Jorge, dobar hrišćanin i večita žrtva, na meti bezbožnih kriminalaca. Vidim li samo ja tu Miloša Brankovića?

To Kill a Man je naporan, konfuzan i u načelu nezanimljiv film koji tek u pojedinim aspektima, poput kamere, i tek u pojedinim delovima priče uspeva da privuče malo pažnje i natera na razmišljanje. Style over substance u svom nepatvorenom obliku.