28.4.15

Vie sauvage / Wild Life


2014.
režija: Cedric Kahn
scenario: Cedric Kahn, Nathalie Najem (prema knjizi braće Fortin i Laurencea Vidala)
uloge: Mathieu Kassovitz, Céline Sallette, Romain Depret, Jules Ritmanic, David Gastou, Sofiane Neveu, Jenna Thiam, Amandine Dugas

Poučen iskustvima u poslednje vreme, sve češće mislim da je jak početak filma možda i najveći rizik koji film može preuzeti. Događalo mi se u poslednje vreme da neki film tako sjajno počne, ali se posle utopi bilo u prosečnosti i očekivanosti, bilo u preseransu, larpurlartizmu i nebulozi. To se ponavlja tim tempom da ću početi da se plašim jakih filmskih početaka. Dobro, preterujem malo, ali Vie sauvage je film koji me je duboko isfrustrirao.
Takav jak, intenzivan početak malo podseća na nekakve prošle, propale, potrošene veze. Svejedno čije. Svako ima makar jednu takvu. Takvu vezu su imali Paco (Kassovitz) i Nora (Sallette), strastvenu, turbulentnu, pa još začinjenu sa nomadskim životom i anti-konformizmom. Znate već te neo-hippie furke na Majku Zemlju, divljinu, prirodu, Cigane i Indijance, ali u ovom filmu, a i u istinitoj priči koja je bila inspiracija, ta furka je poprimila veoma ekstreman oblik. Sjajna udica koju Cedric Khan, inače veoma vešt reditelj (za referencu pogledati triler Red Lights) je data u prvih par scena u kojoj Nora grabi svoja tri sina, od kojih su dvojica Pacovi, i po unapred smišljenom planu beži nazad u civilizaciju, odnosno kod svojih roditelja. Očito joj je dosadio nomadski život i anti-konformizam, ali klinci, a naročito Paco, ne dele njena osećanja. Iako se čini da se sve kreće legalnim tokovima, Paco u jednom trenutku otima klince i odvodi ih sa sobom, a oni se baš i ne bune. Nedostaje im mama, ali ih život sa stalnom adresom i školom ne privlači, dosadan im je.
Ono što ih čeka je stalno bežanje pred policijom, skrivanje, nepovoljni dogovori koje moraju da naprave u iznudici. Složićete se, ne baš najprijatnije i najugodnije detinjstvo. U međuvremenu se Paco od simpatičnog oca koji voli svoju decu, ali ima detinjasto koncepcijsko razilaženje sa majkom pretvori u “control-freaka”, kenjatora i grebatora. Možda je oduvek bio takav, ali su klinci međusobno odrasli i shvatili granice njegove manipulacije i tvrdoglavosti. Opet, kakav god bio, otac im je, odgojio ih je kako je najbolje znao i umeo, a iako su imali izbor da se vrate majci, dečaci, sada već momci, to nisu iskoristili.
Nije ta priča ni prazna, ni neinteresantna, niti ima samo jednu ravan. Khan povremeno fokus prebacuje na različite aspekte jednog nenormalnog odrastanja. Nije problem ni sa glumom, jer je ona perfektna barem što se tiče Kassovitza, a vrlo dobra je i Céline Sallette. Ostatak uglavnom neprofesionalne ekipe je na nivou i kapa dole Khanu na pronalaženju baš njih. To posebno važi za dva seta dečaka, odnosno momaka koji igraju dvojicu braće i čija je fizička sličnost izuzetno promišljen detalj.
Problem donekle nastaje na vizuelnom nivou, sa opet popularnim prečestim koketiranjem sa “shaky-camom” i celim tim “chaos cinema” stilom, što ovde povremeno ima smisla, ali dosta često i ne baš. Međutim “the” problem je tretman same priče koji niti za milimetar ne odstupa od događaja opisanih u knjizi, te zbog toga deluje nefilmično, kao kakav skup novinskih članaka, ponekad sa prednjih stranica, ponekad iz crne hronike. Recimo, Nora, koja je bila jedan od nosećih likova, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog one scene, jednostavno nestaje iz priče skoro na početku i nema je do samog kraja, osim kao prikaze. Upravo na tom primeru je vidljivo da autor ne uspeva da izgradi dramatičnost i dinamiku.
Posle onakvog početka, sve je razočaranje. Vie sauvage, i pored nekoliko teza koje ovlaš provlači, pada u tempu i dinamici. Postaje dosadan i predvidljiv. Džaba svi ti hvalospevi i poređenja sa braćom Dardenne (potpisani kao producenti) kada Vie sauvage jednostavno ne uspeva da uhvati ni njihov osećaj urgence niti sirovu snagu priče iz života.