24.4.15

The Hunger Games: Mockingjay Part 1

2014.
režija: Francis Lawrence
scenario: Peter Craig, Danny Strong (po romanu Suzanne Collins)
uloge: Jennifer Lawrence, Josh Hutcherson, Liam Hemsworth, Philip Seymour Hoffman, Julianne Moore, Donald Sutherland, Woody Harrelson, Elizabeth Banks, Sam Clafin, Jeffrey Wright, Stanley Tucci

Ne bih da se ponavljam i da zvučim kao hipster koji voli samo opskurne stvari, ali zaista ne vidim poentu u franšizama osim one najočiglednije, finansijske. Jasno, studiji zavise od novca i od publike, puno ulažu da bi puno i dobili, mlađi glumci preko franšiza dobijaju zvezdani status, stariji naplaćuju honorar za relativno nezahtevne uloge. Nisu ni ti filmovi loši ni dosadni sami po sebi, ali se opet osećam kao budala kad me navuku da posle prvog pogledam drugi, treći, četvrti, deseti film, bilo da znam šta će se dogoditi, bilo da nemam pojma.
Međutim, posebno mi ide na živce jedan novi trend “muže” da poslednju knjigu u serijalu podele na dva dela. Finansijski rezultat je dobar svakako, knjige i filmovi imaju armije fanova. Pogledajte fenomen Harry Pottera i Twilighta, da ne pominjemo bespotrebno razvlačenje Hobbita na čak tri filma. Međutim ti “Part 1” filmovi su jednostavno nekompletni, nesnađeni i dosadnjikavi, pa više deluju kao epizoda izrazito skupe serije nego kao film koji može stajati samostalno. Bez obzira na relativno jednostavan uzrok (“muža”) i povod (treća i poslednja knjiga je primetno obimnija nego prve dve) za ovakav postupak, ni u slučaju serijala The Hunger Games te njegovog dela Mockingjay se ne može pobeći od tog famoznog “Part 1” utiska – u pitanju je za sada naslabiji deo serijala.
Prvi deo je bio žanrovski pristojan blockbuster, zanimljiviji na nivou ideje (“young adult” distopija, prvi film na tom talasu) i trivije (put do zvezda Jennifer Lawrence) nego u samoj izvedbi uglavnom ograničenoj na događaje u areni i opterećenoj “shaky cam” estetikom. Imao je i on svojih prednosti, poput izuzetno zanimljive muzičke pratnje, ali ipak nije sve štimalo glatko. Drugi deo je za jedan drugi deo trilogije bio iznimno samostalan i više se bavio kosmologijom, društvenim uređenjem nego događajima u areni, dodatno pojačao glumačku ekipu, zamenio reditelja i promenio estetiku u smeru vrlo stabilne slike. “Prvi deo trećeg dela” koji imamo pred sobom odlazi još dalje od arene i potpuno se bavi politikom i revolucijom u ditopičnoj državi Panem, paletu boja dodatno pomera ka sivom spektru i uvodi neke nove likove.
Radnja se nastavlja izvesno vreme od kraja prethodnog dela. Katniss (Lawrence) je uništila arenu na jubilarnim Igrama, ali je pod vođstvom Heymitcha (Harrelson) i Plutarcha (Hoffman) spasena i prebačena u Distrikt 13 za koji se verovalo da je uništen nakon prethodne pobune. Ispostavlja se da nije, nego su se pobunjenici i izbeglice iz drugih distrikata povukli u nevesele podzemne bunkere. Tu vidimo i Katniss sa natruhama PTSP-a, upoznajemo je kako bunca (pokušaj elegantnog rešenja da nas autori ne bi podsećali u montažnoj sekvenci šta se dogodilo), a sa njom upoznajemo i jedno novo državno uređenje, pseudo-egalitarno, pod vođstvom predsednice Alme Coin (Moore). U njemu svako ima svoju ulogu, tako je Plutarch majstor propagande, Beetee (Wright) tehnološki genije, opet imamo i Effie (Banks) kao guru za stil, što je zanimljiva, ali ne baš potrebna epizoda. Za Katniss je namenjena uloga lica revolucije.
U međuvremenu, pobuna je u punom zamahu i Capitol sprema napade na pobunjenike po distriktima, a ispostavlja se da zna i za aktivnosti u navodno tajnom Distriktu 13. Predsednik Snow (Sutherland) je žučniji nego ikada, Stanley Tucci sa perikom se vraća kao Caesar, a jedan od dvojice Katnissinih frajera, Peeta (Hutcherson), je zarobljen i korišten kao propagandno sredstvo Capitola kako bi ljudstvo odvratio od pobune. Pobunjenici i izbeglice, pre svega Katnissin drugi frajer, lovac Gale (Hemsworth) i preživeli kolega iz arene Finnick (Clafin) u njemu vide izdajnika, jedino Katniss shvata da je on samo sredstvo pritiska na nju, pticu rugalicu, simbol revolucije.
Utisak je, naročito u prvoj polovini filma, da se sve nekako vuče i da su autori svesno išli na razvlačenje minutaže. Katniss je postala izuzetno pasivna i zapravo šraf u pobunjeničkoj mašineriji na zadatku snimanja propagandnih filmova. Iako se, navodno, izborila za svoju slobodu i spontanost, ona ipak deluje lažno, usiljeno, čak i u najefektnijem delu kad zapeva folk standard The Hanging Tree, a posebno dok gleda u ruševine i tuguje nad svojom sudbinom i sudbinom svog Distrikta 12. Čak je i ono malo akcije koje u prvoj polovini filma imamo bledunjavo i neuverljivo, ali se stvari popravljaju kako film odmiče. Akcija postaje atraktivnija, fokus je više na njoj i jedina zamerka je što tu nemamo Katniss. Ali imamo nekoliko efektnih scena, diverzantske akcije, jedno pogubljenje u ISIS stilu, atmosferu atomskog skloništa i jedan sasvim neočekivan obrat na kraju i, naravno, “cliffhanger” za nastavak.
Uostalom, The Hunger Games serijal je oduvek bio zanimljiviji zbog pod-teksta koji se da tumačiti nego zbog svog teksta, i to je i ovde slučaj. U trećem delu konačno imamo malo jasniju ideološku sliku, nakon klasične distopije iz prvog dela i konteksta elite i mase koji se može tumačiti i konzervativno i liberalno i levičarski iz drugog. Treći dao nam svojim tretmanom zaraćenih strana, gde je Captol nedvojbeno konzervativna, ujedno i dekadentna tvorevina u skladu sa Starim Rimom, a Distrikt 13 siva, socijalistička diktatura (što je uočljivo i na vizuelnom nivou), nagoveštava ideološku poziciji kako autorice romana Suzanne Collins, tako i autora filma. Ona je klasična liberalna, post-ideološka, individualistička. Shodno tome, revolucija više liči na šarene revolucije na post-sovjetskom prostoru nego na socijalno osveštenu klasnu borbu.
Druga zanimljiva stvar su glumci. Svi svoje uloge izvode perfektno, ali oseća se razlika u prostoru koji dobijaju, što je pre svega problem scenarija koji je uglavnom korektan, ali manjkav u pojedinim detaljima. Neki likovi su tu samo da bi se nekako odšlepali do poslednjeg dela i finala, što je frustrirajuće prisutno kod Heymitcha, sada treznog i u funkciji “levog smetala”. To se oseća i kod Katniss, i svesno ili ne, Jennifer Lawrence uspeva da pogodi tu žicu. Ne znam da li je to dobro. Katniss ne zna zašto je tu, radije bi bila negde drugde, ne snalazi se. Taj stav je prisutan i kod Jennifer, i ona bi radije bila u nekom drugom filmu. Ona je od mlade nade u prvom delu postala velika zvezda u drugom, a sada je već umorna profesionalka kojoj se nešto ne da raditi, ali to svejedno radi.
Malo razočaranje je i Julianne Moore od koje sam ipak očekivao strastveniju i koloritniju ulogu, ali ona je samo korektna, ni više ni manje. Sutherland je standardno dobar u svojoj ulozi zlikovca. I ostali imaju svoje momente, više ili manje, ali se sve to uklapa u sivilo i pozicioniranje pred konačni obračun, što je i nekako glavni utisak o filmu.
Međutim, ja se na serijal nisam “navukao” ni zbog Jennifer Lawrence koju izuzetno volim gledati, ni zbog “young adult” tematike, čak ni zbog političkog konteksta koji može ići samo donekle. Moj razlog za gledanje je, rekoh u kritici prethodnog dela, Philip Seymour Hoffman kome je ovo testamentarni film. I on je dobar, štaviše odličan, konačno pozicioniran bliže centru događaja, opušteniji i sa više inspiracije. Ako i bude ostao upamćen po The Hunger Games, ostaće upamćen po dobroj ulozi. Sad, što su to prosečni do solidni filmovi, to je već druga stvar.