20.4.15

Phoenix

kritika originalno objavljena na monitor.hr
 

2014.
režija: Christian Petzold
scenario: Christian Petzold, Harun Farocki (po romanu Huberta Monteilheta)
uloge: Nina Hoss, Ronald Zehrfeld, Nina Kunzendorf

Drugi svetski rat, nacisti i holokaust su zicer. Sve i da film ne valja, osnove pristojnosti, ako ne i političke korektnosti nam ne dozvoljavaju da to jasno i nedvosmisleno izreknemo. Takođe i feniks kao naziv i osnovna metafora koja se može tumačiti svakako. Centralno- i istočnoevropski židovi su se podigli iz pepela krematorija u logorima smrti. Država Izrael izgrađena je na stradanju njenog (budućeg) naroda. Konačno, i nemačka država i nemački identitet su nanovo izgrađeni iz ruševina koje su kraj rata, kapitulacija i okupacija pustili za sobom. U moru tih velikih priča ipak se kriju i poneke sasvim male, intimne, ljudske, a film Phoenix u svom centru ima jednu baš takvu.
Kad prvi put vidimo Nelly (Hoss), njeno lice je povijeno zavojima. Ona je preživela logor, streljanje i oslobađanje, ali je u tom procesu izgubila svoje lice i svoj identitet. Holokaust joj je odneo i celu familiju, a od nje načinio jedinu, te stoga bogatu, naslednicu. Jedino što joj je ostalo od starog života je prijateljica Lene (Kunzendorf) i mogućnost da je njen muž Johnny (Zehrfeld) živ. Lene je nabrijana na Izrael, cionizam i židovsku stvar, na tome temelji svoj i ne samo svoj identitet. Johnny je Nemac, muzičar i mogući krivac za Nellinu sudbinu. Sa novim licem koje je lepo, ali nije njeno, jedino što Nelly želi da uradi pre konačne selidbe u Izrael je da ispita šta se dešava sa Johnnijem, je li preživeo rat i da li je još uvek voli kao ona njega.
Ona će ga naći u “shady” klubu u američkoj okupacionoj zoni Berlina, gde čak ne radi kao muzičar nego kao perač suđa. I nije više Johnny, nego Johannes. I tvrdo je uveren da je Nelly mrtva, ali da žena koja mu se predstavila kao Esther dovoljno liči na nju da njih dvoje mogu podići i podeliti njeno nasledstvo. Nelly na to pristaje i šarada počinje, a pitanje je samo hoće li mu se i kada otkriti, te kako će on to podneti.
Johnnijev motiv je jasan da jasniji ne može biti, on i ne krije da ga zanima samo novac i preživljavanje. Okolina je naprosto takva, porušeni i spaljeni Berlin gde je krov nad glavom luksuz. On će čak imati i zastrašujući “one-liner”: “Moja žena je bila siromašna dok je bila živa, sada kada je mrtva je bogata”. Nellina motivacija je malo kompleksnija i složenija. Sa jedne strane, u pitanju je ljubav i nada za koju misli da su je održale u životu u logoru. Sa druge strane, u pitanju je opsesija njenim prošlim, izgubljenim, predratnim identitetom kada su ona i Johnny vodili srećan, zajednički, umetnički život bez politike, vere i nacije. Ona u jednoj raspravi sa Lene kaže da je Izrael ne privlači pošto se ne oseća kao Jevrejka. Uostalom, identitet je nešto što sami biramo, a odnos između Johnnija i Nelly podseća na “The Nation of Two” odnos između Howarda i Helge u Vonnegutovom romanu Mother Night, po kojem je snimljen i film.
Većina kritičara će Phoenix porediti sa ranijim saradnjama reditelja Petzolda i Nine Hoss. Ima smisla, pošto im je ovo peta (ako računamo i jedan TV film, onda i šesta) saradnja. Ne treba zaboraviti da su često među saradnicima bili i Ronald Zehrfeld i pokojni scenarista Harun Farocki, pa se ovde može govoriti o filmskom krugu. Jedan film je vodio u drugi, Petzold i Hossova su gradili svoj stil i ispostavili se kao funkcionalna kombinacija. Ona je po pravilu igrala žene sa integritetom i još značajnije, stavom, što je potpuno u skladu sa njenom postavom nordijske lepotice. Petzold se bavi ljudskim sudbinama u različitim okruženjima, a nakon Barbare (2012) i Phoenix je film koji je i “period piece” i implicira određeni politički stav. Petzold ipak ostaje veran ljudskim pričama, tako da Phoenix ide tim putem pre nego putem ziheraške osude nacizma i užasa holokausta.
Ono što je različito i neočekivano, što apsolutno odudara od hiper-realističke dogme je Petzoldovo tretiranje perioda radnje. Da, Berlin je razrušen i po njemu se bahati Amerikanci vozikaju u džipovima. Sreća za naše likove je da su makar u pravom delu grada, a ne u ruskom. Da, fotografija je sva u tamnim tonovima propasti i beznađa. Da, okruženje je surovo i nepoverljivo. Međutim, Petzold se ne opterećuje nepotrebnim detaljima, primerice zakonskim ili medicinskim procedurama, fokus je na odnosu između tri lika. Ovde je izmenjena i upotreba Nine Hoss, koja naročito pri početku igra nesnađenu i preplašenu ženu koja još nije izgradila svoj novi identitet, a stari je izgubila. Njene oči su pune straha. Ona dozvoljava da je se gura i muštra. Međutim, kako vreme prolazi, ona postaje aktivniji lik, a ne samo prizma preko koje se prelamaju različiti vanjski uticaji koji dolaze od drugih likova.
Ne treba ispustiti iz vida da je Phoenix nastao po motivima francuskog pulp romana koji je već imao dve ekranizacije, jednu filmsku i jednu televizijsku. Sam roman je pogodniji za klasičnu žanrovsku obradu, možda u maniru Hitchcocka, pošto spaja krimić, noir i melodramu u atmosferi prevare i izdaje. Petzold radnju prenosi iz Pariza u Berlin iz nekoliko razloga, od kojih su najopipljiviji bolje poznavanje terena i snažnija atmosfera siromaštva i beznađa. Od celog romana zadržava jedino premisu o mužu koji bi pokupio nasledstvo od svoje žene za koju je uveren da je mrtva, pa je tera da igra samu sebe. U Phoenixu je razrada potpuno drugačija, nije usmerena na obrate i iznenađenja, koliko na studiju psihe i identiteta.
U teoriji Phoenix zvuči nešto bolje nego što ispada u praksi. Pitanje gubitka identiteta nije istraženo do kraja, kao što ni proces konstrukcije novog identiteta prikazan detaljno. Stoga i odnos između njih dvoje ostaje nekako površan, a izdaja kao ključni momenat visi u zraku od početka da bi tek na kraju došla na naplatu. Sve se ovo može objasniti kao anestezija i priprema za emotivno nabijeni kraj, jedan od najboljih i najpromišljenijih koje sam video u poslednje vreme. Sa druge strane, za lik Lene i njen nestanak iz fokusa i iz filma nema opravdanja, to je pitanje površnosti pisanja.
Zanimljivije je, međutim, što se film bavi posledicama Drugog svetskog rata na jednom čisto ljudskom nivou. U tom kontekstu valja spomenuti i sličnost sa ovogodišnjim dobitnikom Oscara, filmom Ida. U oba slučaja imamo pitanje identiteta i izdaje od strane ljudi kojima su žrtve verovale. U oba filma imamo ličnost koja usmerava protagonistkinju u pravcu otkrića. U Idi je Wanda razvijeniji lik nego što je to Lene u Phoenixu, ali zato Nelly preuzima inicijativu koju Ida / Ana ne uspeva ili ne želi. U Idi se izdaja sakriva iz sramote i osećaja krivice, katolički, dok je u Phoenixu dominantna protestantska, pragmatična perspektiva. To ne znači da Petzold opravdava svoje likove, samo da pokušava da ih razume u datoj situaciji.
Imajući u vidu listom pozitivne kritike, Phoenixu predviđam uspešnu američku turneju (oduševio je publiku u Torontu), a nominacija za Oscara je sasvim moguća i bila bi, u to sam siguran, potpuno zaslužena. Phoenix je u svojim najbitnijim delovima jedan izuzetno promišljen film na jednu još uvek neistraženu i neiscrpljenu temu, Christian Petzold se pokazuje kao jedan od kompletnijih evropskih autora, a Nina Hoss dokazuje da je trenutno jedna od najboljih svetskih glumica. Ogromna preporuka.