16.4.15

A Master Builder


2013.
režija: Jonathan Demme
scenario: Wallace Shawn (prema predstavi Andréa Gregorija i drami Henrika Ibsena)
uloge: Wallace Shawn, Julie Hagerty, Lisa Joyce, Larry Pine, André Gregory, Jeff Biehl, Emily Cass McDonnell

Povećana količina skandinavske drame na blogu je više slučajnost, odnosno sticaj okolnosti, nego nekakva moja namera. Nemojte me krivo shvatiti, otvoren sam za razne kombinacije i nova saznanja, samo ostajem oprezan po pitanju transfera iz teatra na film. Prosto, u pitanju su različiti mediji sa različitim izražajnim sredstvima i to ne treba zaboraviti. Ne može svako prevesti dramski tekst namenjen teatru u kvalitetan film. A ako neko može to napraviti, onda su to Wally Shawn i André Gregory.
Sa ovom dvojicom prijatelja, kolega i saradnika smo se kao filmska publika upoznali davne 1981. godine preko filma My Dinner with André Louisa Mallea. Usuđujem se reći da je to primer za remek-delo filmske umetnosti. Njih dvojica igraju sami sebe, možda u blago izmenjenim verzijama, ceo film se, ako izuzmemo prvu i poslednju scenu koje su prolog i epilog, dešva u realnom vremenu, na večeri u restoranu. Njih dvojica samo razgovaraju i razgovaraju, a nama ni trenutka nije dosadno, čak ih napeto pratimo jer su teme njihovog razgovora interesantne i nesvakidašnje. Njihova druga saradnja usledila je 1994. godine i opet je u priču bio uključen Louis Malle. U pitanju je bio, ispostaviće se, Malleov poslednji film Vanya on 42nd Street. Film je pratio glumce na probi poznatog Čehovljevog komada u derutnom teatru.
Ibsenova drama im je treća filmska saradnja i njih dvojica, kao i legendarni Jonathan Demme (Silence of the Lambs) su mi dovoljna preporuka da pogledam film, ma koliko zazizarao od toga da neće biti treća sreća. Moja skepsa je izvirala iz pročitanih informacija da je ovde u pitanju vrlo klasična prerada predstave, te da su njih dvojica prisutni samo kroz likove u drami, ne i izvan njih, kao Wally i André. Neka vas to ne čudi, ja sam jedan od onih koji će pogledati apsolutno sve što uključuje njih dvojicu, koliko god da je to nešto opskurno i koliko god mu kritika bila nenaklonjena. Tako sam se namerio da pogledam dokumentarac André Gregory: Before and After the Dinner. Nisam još uspeo, ali nisam ni odustao.
Da se vratimo na temu... Dakle, naslovni veliki graditelj je, u ovoj moderniziranoj varijanti, arhitekta Halvard Solness (Shawn), čovek na samrti i nimalo velik. On je od svog mentora Knuta Brovika (Gregory) načinio potrčka, njegovog veoma talentovanog sina Ragnara (Biehl) drži kao pomoćnika, ne dajući mu da ode iz firme i osnuje svoju, dok istovremeno zavodi svoju sekretaricu, a Ragnarovu devojku Kaiu (McDonnell). Postavlja se pitanje da li Ragnara drži blizu sebe zbog Kaie ili nju zbog njega, ali to je zapravo manje bitno. Solness nije dovoljno čovek da starom Knutu ispuni poslednju želju iz čiste obesti i zato što misli da na svetu može biti samo jedan veliki graditelj. Čisto da znamo o kakvom se gadu radi.
Solness je isti takav i na privatnom planu, konstantno maltretirajući i lažući svoju ženu Aline (Hagerty) i ljubavnice. Njegove laži su providne, kao da svoje sagovornike i sagovornice pravi na budale i nimalo ih ne poštuje. Međutim, stvari se menjaju kada se u njegovoj kući pojavi prelepa, mlada Hilde Wangel (Joyce). Ona tvrdi da njih dvoje imaju predistoriju i da je on deset godina ranije gradio crkvu u njenom gradu, da ju je tada zaveo i rekao da će joj napraviti palatu i od nje načiniti svoju princezu. Hilde je došla da naplati obećanje, a stari Solness je živnuo čim ju je ugledao. Imajmo na pameti da Hilde nije ni glupa ni naivna. Pitanje je, međutim, je li ona stvarna ili apstraktna, prirodna ili neprirodna, normalna ili manična. Ko god i šta god da je Hilde, ona će pokrenuti određeni proces usled kojeg će razne tajne isplivavati na površinu...
Sama drama ima svoje tumačnje, čak i autobiografsku pozadinu vezanu za Ibsenova putovanja i ljubavne avanture u ne baš nežnim godinama. Njen transfer na film je, međutim, lagano problematičan. Demme počinje u nekakvom minimalističkom stilu, vidljivi su tragovi Dogme i “mumblecore”-a, da bi se od sredine filma iskristalizirao stil nalik na druge teatarske adaptacije. Protiv modernizacije konteksta nemam ništa, ali ona je ovde uglavnom nepotrebna, jer ne donosi ništa zapravo novo, a film je ceo u enterijeru, uz izuzetak uvodne špice. Ne vidim ni naročitu svrhu u odstupanju od teksta po pitanju Solnessove bolesti (u drami nije bolestan, samo je sredovečan). Razumem da mu je dodata koja godina da bi ga Wallace Shawn odigrao, ali mora li biti vezan za krevet? To je efektno samo u smislu kontrasta, kada živne pod uticajem Hilde.
Ono što u filmu vredi gledati su glumačka ostvarenja. Wallace Shawn i André Gregory su, očekivano, odlični, iako potonji ima minimalnu ulogu. Ostatak ekipe uglavnom sačinjavaju uhodani glumci češće prisutni u teatru i na televiziji nego na filmu. Teatarski pedigre im svakako pomaže da u filmu sačinjenom isključivo od dijaloga ostvare više nego solidne, pamtljive uloge. Lisa Joyce je pravo otkrovenje, a njena interpretacija Hilde zaustavlja dah.
A Master Builder svakako nije gubljenje vremena, iako nije ni obavezna lektira. Film ima svojih prednosti i nedostataka, međutim ipak sam očekivao više od autorske ekipe. Dobio sam solidnu, ali ni po čemu posebnu adaptaciju pozorišne predstave. Vredno gledanja, da, ali samo za fanove.