Going Clear: Scientology and the Prison of Belief

2015.

scenario i režija: Alex Gibney (po knjizi Lawrenca Wrighta)

Ok, jasno nam je šta je u pitanju, makar u najgrubljim crtama. Sajentologija, Tom Cruise, John Travolta, sekta, kult, piramidalna organizacija, šta god. Iako se čini da im “akcije padaju”, što bukvalno (investirali su u nekretnine), što u prenesenom značenju (članstvo širom sveta se smanjilo na 50.000 nesrećnih duša, napustili su ih mnogi visokorangirani i verovatno bogati članovi), to ne znači da je ova organizacija rekla svoju poslednju reč. Dešavalo se i ranije da se dignu iz pepela, pa to proslavljaju motivacionim pesmicama i nacistički režiranim priredbama. I dalje su opasni, razgranati i vrlo, vrlo bogati.

Znamo za njenog osnivača, L. Rona Hubbarda, pisca pulp SF romana, skribomana, šarlatana, prevaranta, patološkog lažova, samoproklamovanog proroka, ali zapravo paranoika. Znamo i rani istorijat, Hubbardovu tobože vojnu službu, pisanje Dijanetike kao self-help literature na bazi distorzirane psihoanalize... Poznat nam je odjek koji je knjiga imala, Hubbard je postao milioner. Njegovi kasniji problemi su započeli iz vrlo jednostavnog razloga: čovek nije želeo da plati porez pa je svoje šarlatanstvo digao na nivo religije. Problem sa lažima, šarlatanstvom i religijom je, za jednog pisca, stvaraoca, osnivača, to što će se, ma koliko vešt, inteligentan i pozoran bio, jednog trenutka upetljati toliko da se više neće ispetljati. 

Uostalom, Paul Thomas Anderson je sasvim lepo uhvatio suštinu u svom filmu The Master (2012), gde je fikcionaliziranu verziju Hubbarda maestralno odigrao pokojni Phillip Seymour Hoffman. U tom filmu smo upoznali neke od sajentoloških praksi, pre svega besomučne seanse snimanja zvane auditing, mehanizme kako privlače ljude sa potencijalom koji se nađu na nekoj niskoj tački života i fanatizam koji sajentologija u njima budi. Paul Thomas Anderson, kao i njegovi glumci, producenti i ostatak ekipe su se našli na meti sajentoloških jurišnika, čak je i Tom Cruise nešto kenjao, bilo, prošlo, čini se bez posledica. I oko Going Clear se podizala prašina oko premijere na Sundance festivalu, postojala je mogućnost da će ta projekcija ujedno biti i jedina, ali film je prikazan na HBO, čini se bez veće graje.

Ono što, međutim, nismo znali je to da je Hubbard, ma kakvo smeće od čoveka bio, ipak bio zlatan u odnosu na bandu koja je zavladala posle njegove smrti. Tu bandu predvodi David Miscavige koji nije bio ni njegov prvi, niti najverniji sledbenik, ali je svakako bio najambiciozniji i najbeskrupulozniji, pa je, shodno tome, nakon udara i čistki koje je izvršio, postao i ostao najparanoidniji. Tom Cruise je njegov projekat i njegovo zaštitno lice i zanimljivo je videti ih zajedno na ekranu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog retke prilike da Tom Cruize bude viši od nekog. U poređenju sa Miscavigeom, on deluje kao gromada.

Naravno, biće jako puno reči i o njemu, i o braku sa Nicole Kidman i razvodu koji je “crkva” poduprla, možda čak i izazvala, o Travolti i ucenama kojima je bio izložen, ali to su već pomalo i tabloidske priče. Otkrićemo da je i Paul Haggis, dobitnik dva vezana Oscara za scenario, te jednog za najbolji film (Crash) bio verni član 30-ak godina, da ga je privukla self-help i filozofska nota, te da je iz okrilja crkve otišao sa praskom. Haggisu je to uspelo zbog javne prirode njegovog posla, ali i zbog toga što njegovi angažmani ne zavise od slike koju o sebi ostavlja. Travolta, Cruise i neki drugi poznati nisu imali petlje da tako nešto naprave.

Naš dojam o sajentologiji kao o nečemu isključivo za slavne i bogate je pogrešan. Oni jesu zaželjena klijentela, izvor novca, maska i PR, ali sajentologija je kao hobotnica sa mnogo pipaka. Ova organizacija ima bezbroj odeljenja, projekata, sektora, pod-sektora i čega sve ne i to sve treba održavati. Tu na scenu stupaju obični ljudi, njihovi vernici koji su prinuđeni da rade fizičke poslove besplatno ili za iznose višestruko manje od minimalaca, tu su ljudi koji su u njihovim internim zatvorima i logorima kao svojevrsni disidenti ili makar ljudi koji su se suprotstavili vođinom autoritetu. Njihove ispovesti su potresne, ali što je najgore, neki od njih koji su pretrpeli torturu su se javljali za još i još...

Going Clear sve to sjajno pakuje i prikazuje u dva sata filma. Određeni delovi knjige su izostavljeni, ali to je razumljivo zbog vremenskog ograničenja. Struktura je tu, motivacija je tu, objašnjavanje zaguljenih termina, procedura i postupaka koji se menjaju kako vetar dune je tu. Ovo je jedan od onih “talking head” dokumentaraca koji je potkrepljen uglavnom arhivskim snimcima (samo jedna scena je odigrana), ali se gleda sa pažnjom i ni trenutka nije dosadan. I iako ne donosi ništa novo, osim par detalja i pikanterija, svakako je vredan gledanja, posebno za široku publiku koja nije “na ti” sa ovom mračnom, bogatom i izuzetno opasnom organizacijom.

Alex Gibney je iznimno plodan autor dokumentaraca, producent, reditelj i scenarista, dobitnik Oscara za Taxi to the Dark Side, nominovan za Enron: The Smartest Guys in the Room. Njegova tema su organizacije, i tu se bavio najrazličitijim, od lobista, preko vojske do biznisa i crkve, ponekad i određene poznate ličnosti iz raznih sfera javnog života, ali svakako sa dozom kontroverze. On ih ispituje, često iz više uglova, ali bez fingirane neutralnosti. Sa druge strane, nije ni tendenciozan kao neki od njegovih kolega. I vrlo često zalazi u dubinu, postavlja prava pitanja i određeni fenomen nam prikazuje u celini i po delovima.

Kritičarka New York Timesa, Manohla Dargis je filmu zamerila da nije veran misiji knjige. Lawrence Wright, i sam gost na dokumentarcu i jedan od producenata, inače novinar-istražitelj, u objašnjenju šta ga je privuklo sajentologiji kaže da ga zanimaju ekstremne religije i kultovi, sile koje te najčešće male, ali ponekad i velike grupe ljudi drže na jednom mestu. Kritičarka zamera da film ne objašnjava sajentologiju i ne pokušava da je shvati, nego da raskrinkava pipke hobotnice i prakse jedne kriminalne zadruge koju vode ludaci. Slažem sa s njom, ali ne mislim da je to loše ili da je drugačiji pristup moguć. Sajentologija je takva kakva je, sistem verovanja ne postoji, sve je naknadno smišljano i izmišljano prema potrebi i sve zajedno je haotično i stihijski. Jedan od učesnika u filmu kaže da pripadnici drugih religija mogu tačno objasniti u šta veruju u rečenici ili dve, što sajentolozi ne mogu. Možda nam posle Going Clear učenje neće biti jasno, ako se to učenjem može nazvati, ali ćemo zato upoznati organizaciju iznutra, njene prakse, sheme, funkcije. I svakako ćemo shvatiti kako ona privlači nove ljude i kako ih zadržava.