29.4.15

Chrieg


2014.
scenario i režija: Simon Jaquemet
uloge: Benjamin Lutzke, Ste, Ella Rumpf, Sasha Gisler, Ernst C. Sigrist, John Leuppi, Livia Reinhard

Kada pomislimo na Švicarsku, u glavi imamo predstavu uređenosti države i života u njoj, neutralnost i skoro pa večiti mir i suživot svih članova društva. Pomislimo možda i na bogatstvo ili na štedljivost. Ima to i svojih tamnih strana, poput “underclass” imigranata, izbeglica i domaćeg proleterijata, ili veoma strogog i konzervativnog, najčešće religijski obojenog odgoja. Ne pomislimo, međutim, na sukobe, klasne, generacijske ili ine, a još manje na rat.
Onda se pojavi film sa naslovom Chrieg, varijacija na nemačku reč Krieg, gde je CH oznaka za Švicarsku, smešten u okruženje maloletnih delikvenata na odgojnoj farmi. Iznenađenje nam u svakom slučaju ne gine, iako možemo pretpostaviti da maloletničke delikvencije ima svugde, da je klinačka pobuna gotovo instinktivna stvar, da je društveni konzervativizam samo stiska do eksplozije, te da nasilje, makar samo psihičko, rađa samo nasilje.
Protagonista je Matteo (Lutzke), tipičan neukrotivi i “angsty” klinac. Iako je njegova životna lokacija (predgrađe) idilična, stanje u kući nije. Njegova majka (Reinhard) mu poklanja neprimerenu pažnju, dok otac (Leuppi), manijak za fitness, ima opsesiju da pobunjenog momčića dovede u red i usadi mu osećaj discipline. Sa novom bebom u kući, njih dvoje više nisu u stanju da Mattea drže pod kontrolom. On klošari i puši travu, svira bubnjeve uveče i dovodi imigrantske prostitutke. Traži pažnju, primerenu svojim godinama, svojim hormonima i svojim problemima. Traži ono što ne može dobiti.
Zato dobija tri meseca privatnog “zatvora” u vidu rada na udaljenoj farmi. Ovakvih ustanova ima u Švici, a variraju od relativno prijatnih seoskih mesta gde se normalni momci uče disciplini i radu do gotovo pa zatvorskih ustanova, nešto kao popravni dom sa radnom terapijom za prestupnike koji su odavno prerasli nestašluke i spačke. Iako je Matteo bliži prvoj kategoriji, mesto je više nalik na drugu. Tamo ga furaju privatni kidnaperi, farmom nominalno upravlja Hanspeter (Sigrist) koji ponavlja kako tu nema alkohola, droge i zabave, nego samo težak rad, a zapravo je sve u rukama drugih, starijih pitomaca, Antona (Ste) i njegovih pulena imigranta Diona (Gisler) i muškarače – lezbejke Ali (Rumpf), a Matteo počinje na dnu lanca ishrane.
Inicijacija je brutalna, za početak je on na nivou psa, bilo u boksu, bilo na lancu, spava vani i služi za mučenje. Kada taj period prođe, Anton i ekipa ga primaju u bandu i postaje mu jasno da su “ludaci odavno preuzeli ludnicu”, da je Hanspeter samo pijana ruina i da ovi zaboravljeni mladići i devojka vode svoj rat protiv sveta odraslih. Matteo se sa njima razvija u punokrvnog sociopatu i pravog kriminalca. Vrlo "goldingovski", zar ne?
Chrieg ima svoje momente, ali ti momenti su samo momenti. Generalna ideja i moralna osnova priče je prastara, svodi se na staru mudrost da nasilje rađa nasilje, ni više ni manje. Zapravo gledamo kako Matteova inicijalna konfuzija samo dobija momentum i postaje destruktivna. Prenos ideje na filmsko platno je malo nespretan, debitant Jaquemet ima u glavi ideju kako bi sve to trebalo da izgleda, ali nekako ne uspeva da tu ideju jasno iskomunicira sa publikom. Balansirajući između klišea i proizvoljnosti, često odlazi u konfuziju. Dok to manje smeta u prvoj polovini filma, jer sve mislimo da će konačno uhvatiti ton, u drugoj konfuzija postaje neizdrživa i sveprisutna, od narativa do likova i njihovih motivacija.
U pozitivne momente filma se može ubrojiti njegov vizuelni identitet. Krajolik je fascinantan, istovremeno idiličan i surov, snimljen u prirodnim bojama i prirodnom svetlu. To posebno dolazi do izražaja u scenama nešto smirenijeg tempa. Senku na tu lepotu baca prečesta i preintenzivna upotreba “shaky-cama”. Pozitivan momenat su i glumci, uglavnom naturščici, pokupljeni sa ulica, često i iz kriminalnog miljea, što dodaje na autentičnosti.
Simon Jaquemet kaže da su mu kao inspiracija poslužile priče njegovih roditelja koji su bili socijalni radnici i radili uglavnom sa maloletnicima. Čini se da je tih priča i ideja iza njih bilo previše da bi se od toga složila jedna koherentna i filmska. Primetna je furka na braću Dardenne, ali ne i njihov filmski “know-how”. Jaquemet jednostavno ne uspeva da isfura svoju priču do kraja i gubi se sa svojim materijalom. Dobra vest je da je on mlad autor kome je ovo debitantsko dugometražno ostvarenje i da već ima nos za temu i ideju. Loša vest je da je recentni američki indie Coldwater smešten u slično okruženje, ali mnogo bolje izveden: autor je uprskao tek na kraju. Chrieg od početka ne uspeva da uhvati tlo pod nogama.