Sword of Vengeance

2015.
režija: Jim Weedon
scenario: Julian Unthank, Matthew Read
uloge: Stanley Webber, Annabelle Wallis, Edward Akrout, Karel Roden, Dave Legeno, Ed Skrein

Letimičnim pogledom na IMDB stranicu ovog filma utvrdićemo sa visokom stopom sigurnosti da je ovo jedan konfekcijski produkt čiji je domet prikazivanje na nekom opskurnom filmskom kanalu na kablovskoj televiziji. Ovakve naslove obično preskačem u širokom luku, često čak ni nemam pojma da oni postoje jer oni naprosto nisu zastupljeni u medijima koje pratim. Sword of Vengeance bi sigurno doživeo istu sudbinu da nije snimljen u Srbiji i da je, ako je verovati IMDB-u, imao svetsku bioskopsku premijeru na Festu.
Naravno da ga nisam gledao tamo, ne budimo smešni. Kako stvari stoje, bioskopsku distribuciju će imati samo u matičnoj Velikoj Britaniji i u Japanu (jer Japanci mogu progutati baš svašta), dok je uveliko dostupan na VOD platformama i kućnim formatima širom sveta. To što je sniman u Srbiji ne znači puno: ovakav film je mogao biti snimljen bilo gde na svetu jer blata, poljana i šuma ima skoro svuda. Srpski glumci koji su unutra su mi nepoznati, ekipa od producenata do šminkera takođe, čak ni kad proverim njihove reference i prethodne projekte. Slično stojim i sa engleskim delom producentske ekipe, njihov prethodni projekat Hammer of the Gods je prošao mimo mene, ali izgleda da ima poštovaoce i fanove na internetu. Neka.
Već od uvodne kartice jasno nam je kakav je to trash u pitanju. Pominje se William Osvajač, Normani, Vikinzi, Saksonci. Lažna istorijska autentičnost služi kao paravan za nekakvu “stock” priču o ratniku – osvetniku, što je opet paravan za 90 minuta bitke i krvave koljačine bez reda, smisla i makar osnovne formalne logike. O motivaciji likova i njihovih postupaka ne treba trošiti reči. Nisu to radili ni autori, a ko sam ja da ih ispravljam.
Glumci su meni uglavnom nepoznati, a i dosta često su maskirani ili zablaćeni, pa ih verovatno ne bih prepoznao sve i da sam ih gledao. Uz dvoje prvopotpisanih, jedino mi ime Dave Legeno znači nešto, u smislu da sam ga negde već čuo ili pročitao. Sad sam saznao da je od nedavno pokojni, te da je igrao u Snatchu, odakle ga se ne sećam. Stanleya Webbera i Annabelle Wallis će publika verovatno najpre povezati sa televizijskim serijama, Borgia i The Tudors.
No, kod Sword of Vengeance dve stvari jako bodu oči. Prva je iznimno površna vizuelna furka na Valhalla Rising, sa svim tim blatom i kakti naturalističkom ružnoćom i prljavštinom. Takođe, i kadrovi su isprani, skoro crno-beli, dok su krv i vatra u jarkim bojama. Možda je reditelj mislio da je to efektno, ali ja bih pre rekao da je to jedan jeftin, prvoloptaški štos. Iliti, što priliči Jupiteru, ne priliči volu, ono što je u Valhalli deo njenog visceralnog štimunga u Sword of Vengeance je demonstracija nepoznavanja izražajnih sredstava. To je posebno znakovito kada se u igru uvede stavka broj 2, odnosno elementarno nepoznavanje ratne taktike i tehnike, odnosno čemu koji rekvizit na sceni služi. Stičem utisak da je autor gledao neki obrazovni program i pokupio par stvari koje su mu izgledale zanimljivo i simpatično, ali se nije potrudio da shvati čemu ti šiljci ili to paljenje vatre služi.
Bilo kako bilo, od mene dosta. Sword of Vengeance ne valja čak ni kao prolazna zabava, svaki kadar odiše jeftinoćom i trashom. Međutim, ovo nije onaj dobar, nameran, trash radi trasha, ovo je slika i prilika štanca i konfekcije. Iskreno, nije tu ni bilo potencijala za bolje. Učinite sebi uslugu i zaobiđite ovaj nebitni film.