13.4.15

The Gunman


kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.
režija: Pierre Morel
scenario: Sean Penn, Pete Travis, Don MacPherson (po romanu Jean-Patricka Machetta)
uloge: Sean Penn, Jasmine Trinca, Javier Bardem, Ray Winstone, Mark Rylance, Idris Elba

Da se ne foliramo, The Gunman je loš film i to je bilo poznato još iz “trailera”, iako na papiru sve izgleda u redu. Reditelj Pierre Morel je veteran francuskih (i globalnih) trashy akcijada. Sa Takenom je čak pokrenuo jedan novi trend da ozbiljni glumci u ozbiljnim godinama igraju akcione uloge. Upalilo je sa Liamom Neesonom, čak mu je oživelo karijeru, pa što ne bi i sa Seanom Pennom. Naročito kada se uzme u obzir jaka glumačka postava za sporedne uloge, globalni “setting” i tempo koji ne nudi ni trenutka predaha i pomoću kojeg se svakakve nelogičnosti mogu podvaliti i sakriti. Problem je u tome što je scenario neuredan i proizvoljan i nije načisto je li u pitanju obična akcijada, triler sa angažmanom ili ljiga za podizanje svesti.
Priča je problematična, pa ću biti kratak. Sve počinje u Kongu gde je Terrierova (Penn) firma uposlena na obezbeđenju humanitarnih radnika, ali i na tajnim zadacima. Kada izvrši jednu tajnu misiju, biva promptno poslan kući i za sobom ostavlja Annie. Osam godina kasnije, eto njega ponovo u Kongu, gde pere savest kopajući bunare u ugroženim područjima, dok naoružani momci ne pokušaju atentat na njega. Čini se da sve ima veze sa njegovim prethodnim angažmanom, pa ga potraga vodi prvo u London, pa onda i u Barcelonu, gde Annie živi zajedno sa njegovim bivšim kolegom Felixom. Terrier pokušava da otrkije ko mu je smestio i zašto, da li neko uklanja tragove, i to ga vodi u seriju okršaja, nadmudrivanja i teških odluka...

Evo nekoliko primera. Počinje i završava se ničim izazvanim lažnim isečcima iz vesti koji govore o situaciji u Kongu. Jedan deo priče nam da naslutiti da će ovo biti politički triler koji ispituje zapadnjačku umešanost u lokalne ratove i korupciju i generalno kolonijalni mentalitet. Međutim, u filmu imamo dva profilirana crna lika, od kojih je jedan zapadnjak i agent Interpola (uludo potrošeni Idris Elba čija se uloga svodi na besmisleni monolog o kućicama na drvetu i jeftini “Usual Suspects” trik sa upaljačem), a drugi je praktično paž glavnom liku, dok su ostali u najboljem slučaju bezoblična masa, a u najgorem razularena rulja. Nema ovde govora o nekom smišljenom kripto-rasizmu, ovo je stvar lenjosti i prigodnosti, nalik na još jednu ljigu na temu Afrike Tears of the Sun (2003), snimljenu za belačku publiku sa osećajem krivice toliko da bi uplatili za humanitarnu pomoć, ali ne bi batalili dijamante. Bitni su, dakle, jedino belci i njihova perspektiva, domaće stanovništvo je nebitno, iako se, kao, borimo za njegova prava i kukamo nad njegovom sudbinom u rukama rata, korupcije i zlih korporacija.
Na šta se ja žalim, pa ni ostali likovi nisu baš primer detaljne razrade. Uzmimo Annie kao primer. Ona je žena, ona je trofej, ona je žrtva, ona je neko koga se štiti, ona je pasivna i ne učestvuje u akciji. Nju veoma drveno igra Jasmine Trinca, ali kako drugačije odigrati takav lik? Ili Stana (Winstone) koji je protagonistin verni kamerad. On je “cockney geezer”, govori kao londonski uličar i služi da mu loši momci dođu glave. Ili negativce nižeg nivoa, oni su rečnikom kompjuterskih igrica NPC-jevi, služe samo da poginu. Ništa bolje nisu prošla ni dva “shady” lika, bivših kolega. Jedan se popeo po korporativnoj lestvici, pa je umesto operativca postao glavešina (igra ga Mark Rylance koga retko viđamo na filmu, uglavnom je u teatru), dok je drugi postao obogaćeni humanitarac i pijana budala (Javier Bardem u apsolutno užasnom, karikaturalnom izdanju, zaboravite na njegovo brbljanje u The Counselor).

Dobro, možda su glumci samo bili kolegijalni prema Seanu Pennu, pa svojim lošim i polovičnim izvedbama omogućavaju njemu da zablista. Međutim, i on je poprilično loš. To je samo delimično njegova krivica (birao je ulogu, potpisuje produkciju i rad na scenariju), a jedan deo se može pripisati tome da mu akcione uloge ne stoje jer je pre svega dramski glumac koji zahteva pouzdano rediteljsko vođenje. Istini za volju, on je i ranije imao katastrofalne uloge, neke od njih su čak nagrađivane (Milk), ali nikad nije bio “riba na suhom” kao što je u ovom filmu. Dobro, hteo je da pokaže fizičku formu, pa je napumpao mišiće i sa nabreklim venama priziva u sećanje Sylvestera Stalonea. Međutim, čini se da ga ovde čak i oponaša u lošim manirizmima. Kažem, likovi su nerazrađeni i proizvoljni, pa tako i njegov. U priču je ubačena bolest (rani alzheimer ili PTSP, nije utvrđeno), koristi se proizvoljno, a glumcu kao jedina opcija ostaje afektiranje. Čini se da je iskoristio i ime svog lika za neslanu šalu, pa nekoliko puta slaže face kao da će u trenutku zarežati na nekoga.
Svako umešan u ovaj projekat, dakle, ima istoriju pogrešaka i bedarija koje je napravio. Reditelj Pierre Morel isto tako. Pomenuo sam Taken kao pun pogodak, međutim ostao sam vam dužan još jedan naslov. U pitanju je “trashina” From Paris with Love sa Johnom Travoltom, njegovom frizurom i glumatanjem frajera. Donu MacPhersonu se kao greh iz prošlosti može očitati Avengers (1998), trash film po motivima kultne stare serije. Pete Travis je uglavnom reditelj, i to solidnih filmova, a ovo mu je prvi scenario i očito mu pisanje nije jača strana.

Kao što rekoh, The Gunman je loš film, pre svega zbog odsustva fokusa. Čini se da priča služi da na proizvoljan način poveže akcione scene koje su u najboljem slučaju osrednje i rutinske i koje prema kraju padaju i logički i na nivou spektakla. Ona korida na kraju bi se mogla protumačiti kao autorska sloboda (korida se ne održava u Barceloni već jako dugo, a zgrada stoji samo zato što je kulturni spomenik) da je scena obračuna išta valjala. Dodajte na klimavu priču i slabo napisane likove i podvucite crtu. Slamka spasa leži u tome što je The Gunman istovremeno i pratljiv, neopterećujući i umereno zabavan film za pogledati i zaboraviti. Opet, tajna njegove zabavnosti je više u tome što je loš, pa ćete se slatko nasmejati lošim forama, logičkim greškama, debilnim obratima i lošoj glumi. Faktor iznenađenja je ogroman: nećete ni pretpostaviti kada šta može uleteti.