10.4.15

Miss Julie


2014.
scenario i režija: Liv Ullmann (po drami Augusta Strindberga)
uloge: Jessica Chastain, Colin Farrell, Samantha Morton

Liv Ulman pamtimo kao Bergmanovu stalnu glumicu i muzu. Međutim, od 90-ih nadalje, ona se ispostavlja i kao filmska autorica. Njena prva dva filma su zanimljiva kao kuriozitet, dopuna jedne briljantne glumačke karijere, dok je sa trećim filmom Faithless (2000) privukla pažnju globalne kritike i publike. Možda je razlog za to bio scenario Ingmara Bergmana i kontekst njegovih filmova i njegove autobiografije. Bilo kako bilo, na sledeći projekat Liv Ullmann smo čekali punih četrnaest godina.
Ovog puta se odlučila za adaptaciju Strindbergove poznate drame Miss Julie, što je istovremeno i ziheraški i rizično. Njena verzija je vrlo konzervativna, sama je prevela tekst na engleski (što se primeti), ali ga je ostavila u masivnim, monološkim replikama. Radnja je izmeštena u Irsku, što po pitanju akcenta odgovara Colinu Farrellu, ali ne i Jessici Chastain koja se sa irskim izgovorom poprilično muči. Vreme radnje je ostalo isto: opet imamo Ivanjsku noć, solisticij, odjeke fešte, kao i kraj XIX stoleća.
Za manje upućene u ovaj dramski klasik, evo i okvira radnje. Miss Julie (Chastain) je kćerka gospodara prostranog imanja, potpuno odsečena od realnog sveta. John – u originalnom tekstu Jean (Farrell) je inteligentni, obrazovani, napredni sluga koji je svog gazdu pratio na putovanjima, koji je načitan i video je sveta. Kathleen – u originalnom tekstu Christine (Morton) je njegova priprosta, bogobojazna verenica. Tokom noći, zapravo od popodneva do zore John i Miss Julie igraju igru zavođenja jedno s drugim, menjajući pozicije dominantnog i podređenog i rušeći klasne tabue, što će se barem po jedno od njih završiti tragično.
Tekst u velikim, monološkim replikama je tu da nam pokaže kako se likovi zapravo jako malo slušaju međusobno, ali i da nam prekriju kontekst. U ovom slučaju, to je naturalizam kao pravac i teme koje se nameću: darvinizam i njegov socijalni kontekst. Miss Julie je predstavnica stare, odumiruće vrste, a John / Jean je predstavnik nove, zdravije i prilagodljivije.
Opet, ni kontekst klasne borbe nije nezanimljiv, znajući Strindbergovo učešće u Pariskoj Komuni. Ipak, on ovde ne ide na pobunu, što je i njegov “potpis” generalno, nego na prikaz sveta koji se raspada sam od sebe, koji je možda već i srušen. U toj praznini i među-fazi, užas i gađenje koje pokazuje Kathleen / Christine je možda jedina realna opcija za običnog čoveka. Njoj je savršeno udobno u njenom svetu i njenim granicama, dok je John / Jean taj kojeg će pogoditi kriza identiteta: sa jedne strane, on ima i sposobnosti i ambicije da bude sam svoj ili još i nečiji gazda, ali ima i sluganski refleks prema svom gospodaru. Miss Julie je, kako god, okrenuta sama sebi, usamljena i dokona.
Jedna jedina lokacija u drami je dvorska kuhinja i to u teatarskoj postavci ima smisla. Film nudi još par lokacija, sobu, vrt i hodnik, trudeći se da očuva klaustrofobiju zatvorenog sveta. Većina radnje ipak ostaje u kuhinji. Problem koji se nameće tu, usled konzervativnosti adaptacije, skučenosti i ogromnih, teških replika, je nefilmičnost samog komada. Ma koliko se Liv Ullmann i njen direktor fotografije Mikhail Krichman trudili da fingiraju filmsku dinamiku, to im ne uspeva najbolje.
Nefilmičnost materijala se oseća i na glumi. Ne u smislu da je ona loša, daleko od toga, koliko ostaje u okvirima teatra. Ima tu i sjajnih momenata, recimo Farrellova ljigavost ili ekspresivnost i ranjivost Jessice Chastain, te zdravorazumski pristup koji unosi Samantha Morton. I pored sveg truda, Miss Julie ostaje kao snimljeni komad teatra, što ne pomaže tome da suština drame dopre do nas.