4.4.15

A Girl Walks Home Alone at Night


tekst originalno objavljen na FAK.hr


2014.
scenario i režija: Ana Lily Amirpour
uloge: Sheila Wand, Arash Marandi, Marshall Manesh, Mozhan Marno, Dominic Rains, Milad Eghbali

Postoje loši, ali jednostavno cool filmovi, postoje osrednji do korektni cool filmovi i postoje dobri filmovi koji su jednostavno cool. Postoje i dobri filmovi koji su dobri samo zato što su cool. A postoje i ultimativno cool filmovi, “Jim Jarmush level of cool”, gde ne možeš tačno odrediti šta je to tačno cool, jer je sve cool. Onda se pojavi film koji termin “cool” pomera na novi nivo.
Taj film ima zanimljiv i sugestivan naslov A Girl Walks Home Alone at Night, snimljen je prelepo u crno-belom “widescreenu” na lokacijama u kalifornijskom pustinjskom gradiću, na farsi jeziku, sa internacionalnom postavom iranskog porekla i propraćen je sa cool muzikom, manje američkom, a više iranskom, i to underground rockom, da stvar bude nenormalnija. Besprekorno meša žanrove, stilove i epohe i pun je filmskih, muzičkih, pa i političkih referenci koje su precizne, a suptilne i nikako “nacrtane” za publiku sa kasnijim paljenjem. I taj film je snimila debitantkinja u celovečernjem formatu.

Naslovna devojka (Wand) nije, kako se može pretpostaviti, neka devojka u nevolji na ulici, iako se grad zove Bad City i sa svojom zastarelom i prljavom industrijom, posebno u crno-beloj slici podseća na stripovski Sin City. Ne, ona možda, kao svaka fina Persijanka, nosi crnu maramu preko glave, ali ona je zapravo vampirica. Koja povremeno vozi skejt. Koji je ukrala od klinca sa porukom da bude dobar dečko. Za početak, ona je egzistencija. Ona je stanje. Tek kasnije ulazi u radnju, na maskembalu gde se spetlja sa momkom u Draculinom kostimu.
Zapravo, priča se i vrti oko momka Arasha (Marandi). On je vredno radio i zaradio lovu za svoj “vintage” T-Bird. Film je crno-beli, ali zamišljam ga u krvavo-crvenoj boji. Jer tako mora biti. Arash ima snove koji su daleko od Bad Citija, ali ima i kamen koji ga vuče na dno. To je njegov otac (Manesh), heroinski ovisnik. A on ima dilera Saeeda (Rains) kojem duguje lovu. Koju pokušava namaknuti kockom i muljažom, što je loša ideja. Međutim, bolji njega dupe, on je na dopu, a sranje će se, kako to obično biva, sručiti na njegovog sina. Sve dok njegovi problemi ne počnu da se rešavaju sami od sebe. To jest, zahvaljujući našoj vampirici.
Ako ćemo iskreno, film je takav da je i sam po sebi spor i upada u još sporije pasaže bez kojih se, realno, moglo. To, međutim, nije “carte blanche” da zakljucate ili premotate na “zanimljivije delove”, jer iako je tih nekoliko scena možda višak u priči i smrdi na razvlačenje materijala, to nikako ne znači da su one višak u filmu. Makar kao “showcase” za cool, i što je još važnije, elaborirana pozadina za reference.


Njih tek ima raznih, od pomenutog Jarmusha (Only Lovers Left Alive je prva asocijacija, ali manje bitan deo, mnogo je važniji rani Jarmush i njegova čista americana), preko westerna (ne samo zbog “settinga”), omladinskih filmova (od Jamesa Deena, preko Cormana do Novog Hollywooda), osvetničkih filmova, romantičnih komedija i drama, vampirskih filmova (jasno), pa do novog iranskog filma. Kad smo kod Irana i devojke sa maramom potencijalno u nevolji, ne treba podvlačiti o čemu se tu radi. Ne treba zaboraviti ni pop-kulturne “hintove” razasute po celom filmu koji ne samo da pokazuju preference njegove autorice, nego na inteligentan i detaljan način slikaju jedan elaborirani filmski svet.
A njega bih nazvao irano-americanom. Suvi, pustinjski predeli jesu zajednički faktor u ta dva naizgled nespojiva pojma. Film se suptilno bavi i pozicijom žene u društvu, što se može ubaciti u kontekst oba. Jasno nam je kakva je pozicija žene u iranskom društvu, ali i mitološka americana se može nazvati mužjačkom. Druge neke stvari su tu simpatičnije od ovih belodanih činjenica: ta raspala industrija, svi ti očajnici, pošteni naivci, heroinski eskapisti i vredni radnici, svi ti “dineri” i predivni automobili sa registracijama američkog stila ispisanim na persijskom jeziku, ma sve što postoji tvori jedan zaokruženi svet. Da li je to košmarno viđenje na šta bi ličila Amerika kada bi u njoj živeli samo Persijanci, ili je to idealni svet i idealna doza slobode za persijsku dušu, vrag će ga znati.
Na stranu što to nema veze sa Persijancima u Americi, koji su, kao i gotovo svi Amerikanci, uglavnom pouzdani članovi društva i još jedan od sastojaka u “melting potu”. Kao što verovatno ne postoji samurajska kultura među plaćenim ubicama u New Yorku, ali koga briga za to kad Jarmush snimi cool film. Film A Girl Walk Home Alone at Night i njegova autorica nas vode u jedan novi, savršeno elaborirani, savršeno cool svet gde je sve na svom mestu, gde ni višak nije višak, gde je razvlačenje produženje zadovoljstva. Iskreno, jedva čekam na njen sledeći film, na isti ili drugi svet i na novu priču. Obavezno gledanje!