Metro

2013.

režija: Anton Megerdichev

scenario: Viktoriya Evseeva, Denis Kuryshev

uloge: Sergey Puskepalis, Anatoliy Belyy, Svetlana Khodchenkova, Kseniya Berezina

Metro se reklamirao kao prvi ruski visokobudžetni film katastrofe koji potpuno usvaja i osvaja hollywoodski stil. U trajanju od nešto preko dva sata, reditelj Megerdichev i scenaristi forsiraju sve žive obrate koji im padaju na pamet, a koje su videli u nekom zaista visokobudžetnom filmu, dajući tako svakom stereotipnom liku, svakom klišeu i svakom besmislenom ili nelogičnom događaju priliku da zablista. Slamaju se srca, slamaju se kosti, tenzija se diže, ritam pulsa prati nadiruću vodu, atmosfera je klaustrofobična i napeta.

Pitanje sa filmovima katastrofe nije to koliko su originalni, jer teško mogu biti. Žanr je toliko potrošen da mu je potrebno čudo da bi bio originalan. Pitanje je koliko mogu da zadovolje publiku. I tu se Megerdichev iskazao sasvim dobro igrajući na sigurno i slažući poznate, reklo bi se zadate elemnte u film koji je sposoban da zadovolji mase. Metro ima dva glavna zapleta. Prvi se tiče tragedije na metrou, i slučajno formirane grupe preživelih ljudi koji nisu stigli da pobegnu na vreme, pa se bore sa ruševinama i poplavom, i njihovog puta u iskupljenje. Drugi objašnjava grupnu dinamiku, budući da su dvojica “dominantnih” muškaraca ujedno i rivali, odnosno muž i ljubavnik iste žene.

Uvod je dat kroz hyperlink za koji nam je jasno da će se brzo spojiti. Uspešni doktor Andrey mora da odvede kćerkicu Kseniyu u školu, pošto njegova žena kasni da je pokupi i odvede. Ona je kod ljubavnika, bahatog biznismena Vlada. Vidimo i dvoje simpatičnih sirotih alkoholičara, gospođu sa psom, momka Denisa koji pokušava da očara simpatičnu Alisu sa svojim poznavanjem moskovskih tunela, bunkera i tajne istorije Drugog svetskog rata, te dražesnog debeljka Mikhaila. Svi su oni, osim doktorove žene, putnici u istom vagonu. Između dve stanice u samom centru Moskve beton popusti pod naletom podzemnih voda, voda se izlije, a voz isklizne iz šina. Dobar deo putnika uspe da pobegne pre nego što se namoče električne instalacije, drugi poginu od strujnog udara, a treći su u najnezavidnijem položaju. Oni su ostali iza, ne zna se da su živi i moraju sami da se probiju kroz vodu i ruševine, plašeći se strujnih udara, iznenadnih pomeranja kompozicije i nadiranja nove količine vode. Poseban problem je i to što niko ne zna za njih, a gradske vlasti žele da odmah saniraju štetu tipičnom “ruskom logikom”, smrzavanjem svega postojećeg tečnim azotom. Napolju imamo dovitljivog novinara, hrabre spasioce, policajce, čuvare i birokrate koji se svađaju sa svetinom i ženu-majku-ljubavnicu koja traži muža, kćerku i ljubavnika.

Formula je veoma osnovna i iskopirana, ali delotvorna, posebno u akcionim sekvencama. Kada se tako pogleda, Metro uspeva da napravi pravo malo čudo od za Rusiju visokog, ali za Hollywood mizernog budžeta od 13 miliona dolara. Ne treba ni očekivati previše, efekti nisu na nivou vrhunske produkcije, ali su pristojni.

Film pada na nivou unutrašnje drame. Sukob Andreya i Vlada je providan, naivan i melodramatičan kao u telenoveli i deluje kao da se koristi svaki put kad film malo padne u tempu. Pritom, Andreyeva žena deluje kao kreten od osobe za koju se ne vredi boriti. Odnos Denisa i Alise je realniji, ali dobija dosta manje vremena. Pijanica Galina i dobroćudni Mikhail su uzeti kao “comic relief”, pa ih se ne treba razmatrati ozbiljno, a potonji pritom i gine negde na pola filma. Mala Kseniya od razmaženog derišta postaje savim slatko dete u trenutku kad zapadne u nevolju. 

Konačno, film je predug, sa obiljem scena koje nemaju naročitu svrhu u samoj priči, nego služe za igranje igre “pogodi američki pandan”. Iako su akcione sekvence i momenti katastrofe pristojni, ređaju se svako malo i konačno postaju dosadni. Druga polovina je cela jedan veliki kliše, toliko da inače pristojna gluma potpuno opada u kvalitetu. Metro sebi postavlja visoke, ambiciozne ciljeve, ali ih ne ispunjava, pa se zbog toga čini kao bezlična kopija.

The Battery

2012.

scenario i režija: Jeremy Gardner

uloge: Jeremy Gardner, Adam Cronheim

Svašta smo imali na ovom svetu, posebno kada se radi o zombi-horor žanrovskoj niši. Imamo trashy zombije, hollywoodske zombije visoke produkcije, engleske zombije, italijanske zombije, francuske zombije, srpske zombije iz Pančeva, azijske zombije, indie zombije, televizijske zombije, zombi-striptizete koje citiraju Neitzchea, dobroćudne porobljene zombije, pa čak i zaljubljene zombije koji se igraju Romea i Julije. Postavlja se pitanje može li se išta novo i suvislo pojaviti, a da u tome ima zombija.

The Battery je primer da može. Ovaj film radikalno menja pristup koji se odomaćio u poslednje vreme i od zombi apokalipse pravi veoma svedenu indie dramu. U fokusu su samo dvojica likova, survivalista Ben (Gardner) i introvert Micky (Cronheim), nekadašnji saigrači u bejzbol timu. Njih dvojica su različiti arakteri i potpuno se različito nose sa novom realnošću. Ben je onaj koji će staviti hranu na sto, birati put kojim će se ići po tome koliko je siguran, mlatnuti nezvane goste palicom po glavi i raditi sve operativno. Micky će sanjati o starom, nikad prežaljenom načinu života koji uključuje porodicu, prijatelje, devojke, spavanje u kući u krevetu i hranu koja nije ulovljena. Situaciji nimalo ne pomaže to što se Micky gnuša nasilja, ili je to politički korektna maska činjenice da je on pičketina nesposobna da ubije zombija.

Ako očekujete obilje akcije, prosuta creva, smrskane lobanje i pojedene mozgove, bolje da je potražite u nekom drugom filmu. Ovde toga ima samo u tragovima, pošto The Battery liči na mešavinu ranijih epizoda The Walking Dead i Čekajući Godoa. Dvojica likova dangube, pričaju, svađaju se, bolje se upoznaju i to nam daje materijala da popunimo praznine o njima, Istina, budžet filma je samo 6 hiljada dolara, što je smešna cifra čak i u balkanskoj filmskoj industriji, a kamo li u Americi, ali koncepcija indie drame nije iznuđen, nego nameran potez.

Za te novce se može bez problema snimiti nekakav jeftini, trashy, “gore” film nabijen jeftinim efektima. Fanovi žanra kojima nije stalo do kvaliteta filmova koje gledaju će to progutati, zajedno sa tvrdokornim fanovima trasha i svi srećni. Umesto toga, autor Jeremy Gardner se potrudio da napiše koliko-toliko uverljiv i fluidan scenario koji je više studija ljudskih karaktera nego zombi predložak, gde će se zombiji i borbe pojavljivati taman toliko često da filmu ne pobegne zombi premisa. Razlog za to se sam po sebi nameće: zombiji su smorili, udavili, ugušili, utupili samom svojom sveprisutnošću. Pošto vrlo retko ima nekih genijalnih promena u koncepciji priče, razlike među zombi filmovima ostaju u domenu stilizacije, i autori više energije troše na to kako da zombije učine interesantnijima i efektnijima, dok su preživeli potpuno van fokusa. The Battery se hrabro okreće njima i bavi se isključivo njima, njihovom zajedničkom dinamikom, kao i dinamikom između dvojice prijatelja i ostalih ljudi u surovom novom svetu.

Dakle, Ben i Micky su drugari u nevolji, ili bolje rečeno drugari iz nevolje. Jasno da nisu bili preterano bliski, i da su različiti karakteri, što ih ne sprečava da budu lojalni jedan drugom. Oni lunjaju po šumama i gorama, bežeći od gradova i krijući od zombija. Hrane se ulovom i plenom ako uspeju da izbunare nešto u napuštenim kućama. Automobila još uvek ima, ali je benzina malo. Struje ima koliko u baterijama. Kada Micky presretne razgovor na motoroli koji dopire iz jedne naizgled sigurne i zaštićene zajednice preživelih, on položi sve nade u to da će sa njima povratiti stari, normalni životni stil ili bar nešto od njega. Drugi preživeli mu eksplicitno odgovaraju da njih dvojicu ne žele u svojoj zajednici, ali Micky za to ne haje. To će dvojicu drugara dovesti u nove nevolje.

Treba naglasiti da je film usporenog ritma, sa puno dijaloga i jakim prisustvom soundtracka, koji se oslanja i na klasične indie tonove, ali i na mračni country, što pojačava “american gothic” atmosferu. Sam rasplet filma je genijalan u svojoj ekonomičnosti i promišljenosti, ali pažnja gledaoca može da odluta zbog drugačijih očekivanja. Zahtevnija publika i kritika su prepoznale vrednost ovog minijaturnog filma koji je imao festivalsku turneju od skoro godinu dana. The Battery je potpuno uspeli eksperiment da se oživi zombi žanr.

Cheap Thrills

tekst objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: E. L. Katz

scenario: Trent Haaga, David Chirchirillo

uloge: Pat Healy, Ethan Embry, David Koechner, Sara Paxton

Moram da priznam da, uprkos dobrim kritikama i šuškanju po festivalskim hronikama, nisam u početku bio uveren u kvalitet, značaj i genijalnost ovog filma. Reditelj i obojica scenarista dolaze iz miljea trash horora i nisu imali nikakva iskustva van tog uskog žanra. Cheap Thrills je najavljen kao crnohumorni triler sa primesama telesnog horora, znači nešto uvrnuto i na momente gadno, i zasnovan na jednostavnoj premisi. Međutim, odmah ispod površine se krije prilično bogata i artikulirana simbolička i metaforička ravan.

Film počinje kada Craig (Healy), koji ima jedan od onih epski groznih dana u kome ga stiže obaveštenje o deložaciji i otkaz na glupom poslu koji mu je bio jedini izvor prihoda, uđe u bar da popije piće pre nego što ode da se suoči sa sudbinom. U baru naleće na starog školskog druga po imenu Vince (Embry), koji radi kao uterivač dugova, pa se oni tako malo porazgovaraju o životu, a jedno pivo se razvuče na dva, pa na tri, pa posle toga nema više smisla brojati.

U nekom trenutku, očajni Vince ode na pišanje i vidi u klonji novčanicu, pa se sagne da je pokupi. Kada se vrati, dvojica prijatelja dobivaju poziv da se pridruže čudnom, ali bogatom paru za susednim stolom. Oni su nešto stariji Colin (Koechner) i njegova primetno mlađa žena Violet (Paxton), koja slavi rođendan, ali se drži pokislo i pasivno. Njih dvoje predlože da drugari igraju igru jeftinih izazova i uzbuđenja, a oni će plaćati. Prvi izazov je da onaj ko popije čašicu tekile dobije 50 dolara. Izazovi se samo ređaju, recimo ko prvi dobije šamar od devojke za šankom, dobije 100 dolara. U nekom trenutku se presele u striptiz klub i tamo moraju da uhvate striptizetu za dupe – 200 dolara, i da prvi zveknu izbacivača – 500 dolara. 

 

Zezanje se nastavlja u Colinovoj vili, čak i nakon što Vince i Craig pokušaju da opljačkaju Colinov sef. Tada generalno komičan, budalast “jackass” ton skreće ka mračnijem registru. Colin im predlaže da zarade ozbiljnu lovu radeći ozbiljnija sranja. Prvo moraju da se takmiče ko će duže zadržati dah, ali lova na stolu je prevelika da bi drugari nastavili da igraju pošteno. Sledeća akcija je da se poseru susedu u kući, za osvetu što susedov pas sere u Colinovom dvorištu. Kako vreme prolazi, izazovi su sve uvrnutiji, a rivali sve oštriji i spremniji da igraju prljavo. Onda će takmičenje dobiti seksualne konotacije, pa telesne, i još gore od toga. (Da, ima i gore.)

Colin je odlično zamišljen kao lik. On je bogataš koji se dosađuje i spreman je da plati masne novce za uvrnutu zabavu. Izazovi koje on postavlja, bilo sa osmehom, bilo mrtav ozbiljan se graniče sa demonskim. On nije toliko organski lik (u ovom filmu toga nema), koliko je personifikacija onih “1%” o kojima se priča. Njegova igra u početku liči na detinjariju, da bi se pretvorila u nekakav “reality show” uživo. Njegova žena Violet je samo pojavno pasivna, a sasvim je moguće da je ona nepokretni pokretač cele akcije, samo je dovoljno blazirana i odvojena od stvarnosti da ništa sama ne započinje.

 

Craig i Vince su tu personifikacija radničke klase koja je spremna na sve ne bi li zaradila novac. Međutim, oni nisu isti karakter pod dva imena, oni predstavljaju dva suprotna koncepta, dva pristupa kojima pribegavaju siromašni kako bi preživeli u ovom svetu. Craig je ono što bismo mogli nazvati “dobrim momkom”, on poštuje pravila, radi šta treba, pokušava da sledi svoje snove, a za nedaće verovatno krivi lošu sreću. Vince je, sa druge strane, baraba. On je razočaran svojim životom i sudbinom koja mu je namenjena i pokušava da se snađe kako zna i ume, imajući u tome vrlo malo morala. Craig mu očitava, pomalo s visoka, da je Vince svoj klošarski i dripački život sam odabrao kada je napustio školu. Vince je gotovo prirodno sklon nasilju, dok je Craig jednostavno očajan i ne zna šta bi drugo. Lakoća sa kojom oni udaraju jedan na drugoga sa novčanom nagradom u mislima, a ne na “klasnog neprijatelja” je zastrašujuće realna.

Film je izvrsno odglumljen od strane postave koju sačinjavaju poznati televizijski glumci. Inteligento je napisan i razrađen, hrabar i riskantan. Autori prave potpuno svesne izbore, ton kreće od veselog ka veoma mračnom, ali se šokantna horor taktika namerno napušta u jednom trenutku kako bi se istakla socijalna komponenta. Iskreno, meni bi više odgovaralo da je film za nijansu sporiji, da se više oslanja na dijalog i da čekanjem i izgradnjom atmosfere maksimizira efekte određene udarne scene ili udarnog momenta. Režija se oslanja ne standardnu montažu i pomalo haotičnu kameru i konstantno podiže tenziju do jednog trenutka, kada dinamika pada.

Posle skoro godinu dana po festivalskim turnejama, i sa nekoliko osvojenih nagrada, Cheap Thrills će gotovo sigurno imati uspeha u bioskopskoj i video distribuciji. Vreme će pokazati da li će postati kultni klasik, a za to ima sve potrebne predispozicije. Sjajno hvata duh vremena i sjajno locira temu nedostatka klasne svesti kod potlačenih u trenutku kada se pritisak na njih pojačava, i sjajno to spušta na nivo nečega što možda liči na zajebanciju, ali je zapravo strašna pojava. Od autorskog tima koji je do sada pravio varijacije na temu Troma produkcije, Cheap Thrills nikako nije jeftino uzbuđenje, nego film čija će vrednost samo rasti.

Snowpiercer

2013.

režija: Joon-ho Bong

scenario: Joon-ho Bong, Kelly Masterson (po francuskom stripu Le Transperceneige)

uloge: Chris Evans, Tilda Swinton, Jamie Bell, John Hurt, Ed Harris, Alison Pill, Octavia Spencer, Kang-ho Song, Ah-sung Ko, Vlad Ivanov

Pred nama je internacionalna produkcija u pravom smislu te reči, potpuno van studijskog sistema i sa očito veoma velikim stepenom umetničke slobode. Autor filma je poznati korejski filmaš Joon-ho Bong (The Host, Memories of a Murder), ko-scenaristkinja amerikanka Kelly Masterson (Before The Devil Knows You're Dead), glumačka postava hollywoodska, britanska, evropska i korejska, što filmu pravi svetski marketing. Film je pritom sniman u Češkoj, u nizu studija. Koliko je produkcijski šaren, toliko je i žanrovski pomešan. Osnovna premisa je SF i postapokaliptična, mehanika radnje akciona i trilerska, likovi su izgrađeni kao u kakvoj drami i sve vreme se jasno oseća filozofska potka.

Odsustvo studijskih restrikcija ovde je upotrebljeno gotovo genijalno, film je rađen prema viziji, a ne prema ciljnoj grupi. Budžet je oko 40 miliona dolara, što zvuči kao mnogo novca, ali je zapravo neuporedivo manji od sličnih studijskih projekata. Međutim, to se samo vidi na nešto slabijem CGI-ju, i to samo u scenama eksterijera. Snowpiercer je retka kombinacija “high concepta” i vrhunske intelektualne obrade, pa imamo film koji je istovremeno i art i blockbuster i koji ne vređa inteligenciju svojih gledalaca. Poslednji put sam tako nešto video u Inceptionu.

 

Skoro cela radnja filma se dešava u ogromnom vozu koji pokreće perpetuum mobile. Pretpostavka je da je globalno zagrevanje toliko uzelo maha da su se svetski moćnici i naučnici dogovorili da probaju da ga smanje sa nekakvim reagensom, ali je ceo eksperiment otišao u materinu. Zemlja je ušla u novo ledeno doba, čovečanstvo je izumrlo, a jedini preživeli su se ukrcali na Wilfredov (Harris) voz koji nikad ne staje, koji reguliše klimu i u kojem je uspostavljen ujednačen eko-sistem. U trenutku kad počinje radnja filma, voz je u pokretu punih 17 godina.

Voz je naravno simbol nezaustavljivog protoka vremena, budućnosti u koju idemo. Zasnovan je na dva broda, jedan od njih je, logično, biblijska Arka kao simbol novog života koji treba da se održi i umnoži nakon katastrofe, ali je po sistemu podele sličniji Titanicu. Svi znamo kako je Titanic skončao, a ako je verovati Jamesu Cameronu (što bi bilo naivno), tome su pridonele i klasne tenzije, koje su u Snowpierceru još izraženije.

Wilfred ima status božanstva, njegova “premijerka” je Mason (Swinton), karikaturalna engleska gospođa sa tvrdim akcentom, lošim zubima i manirima iz romana Agathe Christie, ogrezla u okrutni klasizam i sposobna da uvredi na 1001 način. Njihova vlast se temelji na pretnji više nego na sili. Zbog toga na suprotnom kraju, na začelju, periodično izbijaju pobune. Tamo žive oni koji se besplatno voze u prepunim vagonima na jednoj “proteinskoj kocki” dnevno. Nova pobuna se sprema, a njen nevoljni lider je Curtis (Evans). Njegov ađutant je Edgar (Bell), a guru stari Gilliam (Hurt), ime je logična posveta jednom od majstora distopije. Oni dobijaju uputstva od nekoga iz prednjih vagona umuljana u dnevni obrok. Prvi zadatak je zauzeti vagon-zatvor i osloboditi Nama (Song), stručnjaka za sigurnost koji je ujedno bio i konstruktor vrata između vagona.

 

Pobuna izbija, Nam joj se priključuje, a za svaka vrata traži isplatu u drogi. Ovog puta se ide do kraja, do komandnog vagona, do motora i do samog Wilfreda, što filmu daje neku izmenjenu marksističku poentu (preuzimanje nad sredstvima za proizvodnju, je li). Put do tamo je naporan i opasan, voz uzak i klaustrofobičan (posveta trilerima smeštenim u voz poput The Narrow Margin i Runnaway Train), protivnik bolje naoružan, okršaji očajnički.

Put od začelja prema lokomotivi je jedna zanimljiva vožnja, akcione scene su napete i nasilne, likovi razrađeni do tančina, detalji sjajno inkorporirani i sve izgleda sjajno. Svaki vagon je priča za sebe, za šta treba pohvaliti scenografa, montažera i direktora fotografije. Nakon nagužvane bede vagona za plebs i učestalih inspekcija naoružanih zaštitara, pobunjenici će videti i lepše prizore, restorane, vagon za uslužne delatnosti, akvarijum, mesaru, staklenik... Posebno je impozantna učionica u kojoj trudna učiteljica (Pill) ucepljuje deci religiju Wilfreda i predodređenosti i ideologiju represivne diktature koja je na snazi. Sve se to dešava u okruženju Disneya na tripu i presečeno je velikobratovskim TV obraćanjem. Kako pobunjenici napreduju dalje, dekadencija bogataša (teza o 1%) je vidljivija i grotesknija.

 

Ovo je važan film za potvrdu o živahnosti korejske kinematografije i njenog značaja u globalnim okvirima. Nešto ranije su još dva autora okušala sreću na globalnom nivou. Kim Jee-woon (A Tale of Two Sisters, I Saw The Devil) je okušao sreću u Hollywoodu sa muljavom žanrovskim akcionim filmom The Last Stand i neslavno propao na blagajni. Chan-wook Park (“osvetnička” trilogija – Sympathy for Mr Vengeance, Oldboy, Lady Vengeance) je snimio artsy, atmosferični i lagano poremećeni film Stoker i imao vrlo nestabilne rezultate. Bong se odlučio za autorsku slobodu i pažljivo napravio jedan globalni film.

Istina, ritam Snowpiercera je sporiji nego u većini blockbustera, ali nikad ne odlazi u inerciju, već se dodatak vremena pametno koristi za pozadinske priče o društvenom uređenju voza i o prošlosti likova – generacijske razlike, motivacije, prethodni životi... Glumci su iskorišćeni sjajno, ma kako malu ulogu imali ili veliku ulogu imali. John Hurt se, izgleda, pretplatio na uloge u distopiji, nakon 1984 i V for Vendetta. Tilda Swinton pokazuje da sjajno karikira britansku rezervisanost, Vlad Ivanov briljira bez ijedne izgovorene replike, a Kang-ho Song nije riba van vode, iako govori samo na korejskom jeziku, dok ostali upotrebljavaju engleski. Chris Evans pokazuje da glumački može znatno više od blockbustera koje trenutno radi.

Snowpiercer je film koji ne smete propustiti i koji vas neće ostaviti ravnodušnim, koji će vas naterati da mislite i koji će vas možda i emotivno uraditi. Inteligentno zamišljen i pažljivo realizovan, sa napetim akcionim scenama, fluidno ispričan i nimalo banalan ili pojednostavljen, ovaj film je pravo uživanje kakvo se retko sreće. Gledajte do kraja i razmislite dobro o dilemama koje postavlja.

Grand Piano

2013.

režija: Eugenio Mira

scenario: Damien Chazelle

uloge: Elijah Wood, John Cusack, Kerry Bishe, Tasmin Egerton, Allen Leech, Don McManus, Alex Winter

Grand Piano deluje kao da je snimljen za opkladu. “Reci ti meni, burazeru, je l' možeš ti da snimiš Speed, ali na klaviru?” Nema frke. “E, dodaj malo Phone Booth klaustrofobije i malo Black Swan treme, panike i paranoje.” Važi, brate. “A možda ne bi bilo loše kada bi dodao i malo Hitchcocka, ne, De Palme, i ubacio neke gothic momente kao što je sablasni stari klavir i sablasni mrtvi profesor.” Aha, u redu. Međutim, ako prihvatimo da je ovo laka zabava, da je totalni pulp, i kad pređemo preko logički nemogućih rešenja koje su ravne samo mehanizmu romana Dana Browna, možemo se zabaviti sa ovim filmom.

Ako izuzmemo nekoliko uvodnih scena, celi film se dešava u koncertnoj dvorani u Chicagu, gde treba da nastupi Tom Selznick (Wood) nakon petogodišnje pauze posle neprijatnog koncertnog iskustva. On je tada svirao fiktivni “nemogući komad” La Cinquette koji je napisao njegov pokojni profesor. Koncert organizuje njegova žena Emma (Bishe), tunjava i blazirana filmska zvezda, verovatno iz razloga griže savesti što ona ima više medijske pažnje nego njen genije od muža. Njih dvoje su odličan izbor za svoje uloge, Kerry Bishe je prilično bezlična, ali zna odigrati konvencionalno uljudnu i prijatnu curu, dok je Elijah Wood slika i prilika vrhunskog muzičara, deluje kao autistični klinac zarobljen u telu sredovečnog muškarca, što je čest slučaj kod klasičnih muzičara.

Tokom koncerta, koji pomalo izgleda kao sprdnja i potpuno je neprimeren tome kako bi trebalo da izgleda jedan “comeback” vrhunski klavirski koncert i po programu i po generalnom tonu, Tom otkrije da mu je neko napisao preteće poruke na notama. Usere se od straha i zbriše u garderobu, ali ga misteriozni manijak nađe i uspostavi bluetooth vezu s njim. Tom ne sme da pogreši nijednom tokom koncerta, u suprotnom će on i Emma platiti glavom. Frajer ima precizan i tih snajper, nije za zezanje. Posebno je važno da perfektno odsvira La Cinquette.

Atmosfera filma je većim delom simpatično napeta, ma koliki to bio kliše. Za to je zaslužna referenca na De Palmu i Argenta i luksuzni ambijent u stilu Fantoma iz opere. Njegovo prezime direktno asocira na producenta Davida Sleznicka, koji je doveo Hitchcocka u Hollywood. Tom ima slobode da se kreće od pozornice do garderobe i nazad, što omogućava nekoliko zabavno-farsičnih momenata. Ostali u publici mogu i malo slobodnije da se kreću, što reditelj koristi da uvede u priču generalno komični par Emminih prijatelja. Nije loš štos ni to što je Tom notorni tremaroš i zbog toga potencijalna žrtva neslanih šala svojih kolega. Gothic momenat sa starim klavirom i sablasnim profesorom bi možda mogao biti i bolje upotrebljen, ali ostaje samo “plot device” kako bi objasnio motivaciju misterioznog snajperiste.

I tu se film potpuno gubi i odlazi u kiselinu. Motivacija snajperiste je veoma prozaična, a uloga klavira u celoj priči poprilično neverovatna. Shodno tome, kada se otkrije snajperistin identitet (Cusack) film klizi u generičku scenu borbe za premoć i završava se sa nedotupavnim “pay offom”. Međutim, znali smo u šta se upuštamo na početku. Uvodna špica je previše elaborirana, sa fokusom na klavir i njegov unutrašnji mehanizam, i sama po sebi je “spoiler”. Pijanista je možda zvezda večeri, ali nije ključni faktor, pošto je taj ključni faktor sam naslovni klavir.

Glumcima su data jednostavna uputstva i oni svoj posao obavljaju korektno. John Cusack je dobar koliko mu sam lik dozvoljava da bude, jasno nam je da može da bude poprilično strašan. Ono što njemu fali je bolji izbor uloga, jer mu sa B filmovima poput Grand Piano neće uspeti ono što je uspelo Matthewu McConnaugheyu.

Konačni utisak je da je Grand Piano maksimum koji se može izvući iz tako nenormalnog i sklepanog materijala. Trajanje filma je isto prevara, od nominalnih 90 minuta, barem 15 otpada na uvodnu i odjavnu špicu, pa zbog toga film mora da nabije tempo ne bi li prikrio aljkavost u pisanju i nedostatak razrade. Sa boljim materijalom, Eugenio Mira bi možda i zablistao kao reditelj.

Knights of Badassdom

2013.

režija: Joe Lynch

scenario: Kevin Dreyfuss, Matt Wall

uloge: Ryan Kwanten, Steve Zahn, Summer Glau, Peter Dinklage, Margarita Levieva, Danny Pudi, Jimmi Simpson

Neki filmovi su svima jasni od početka do kraja. Prosto, imaju konvencionalnu temu i konvencionalnu razradu. Neki drugi nemaju te aspiracije, namenjeni su veoma određenoj publici, imaju temu koja je relativno malom broju zanimljiva i temi primerenu razradu. A postoje i filmovi koji jalovo pokušavaju da vrlo usku temu približe što širem krugu ljudi. Knights of Badassdom je takav film.

Istini za volju, verzija koja je dostupna za gledanje je veoma primetno obrađena, premontirana i skraćena u odnosu na ono što je reditelj Joe Lynch imao u vidu. Sam reditelj nije ulazio u detalje svađe sa studijskim producentima, i zadovoljio se time da se javno ogradi od “cuta”. Na nama je da mu verujemo ili ne verujemo.

Istini za volju, film o LARP (“live action role play”) sub-kulturi nije i ne može biti namenjen svakome, pošto je ta “geekovska” niša vrlo uska i vrlo ekstremna. Da bi takav film bio zanimljiv, gledalac mora da poznaje dotični svet ili da makar ima određenu predrasudu u njemu. Takođe, film o nečemu takvom trivijalnom po pravilu nema ambicija da promeni svet, izmisli nešto novo ili da uopšte ostavi trag. To je jeftina i laka zabava, pa ko voli... Jedni će takav pristup nazvati lenjim, drugi skromnim. Meni je, kao nekome ko ima pojma šta su to “geekovi”, LARP i metal, bliža druga varijanta.

 

Dakle, nakon uvodne scene, film počinje sa momkom po imenu Joe (Kwanten) koji uživa u svom životu ošljareći u garaži, slušajući glasnu muziku – metal, naravno – i povremeno sanjajući o muzičkoj karijeri. On živi sa dvojicom cimera, od kojih je jedan slučajni milioner Eric (Zahn), a drugi ustondirani kepec Hung (Dinklage) u kičasto izgrađenom zamku u predgrađu. Jednog lepog dana njegovoj uštogljenoj, na karijeru usmerenoj školskoj ljubavi Beth (Levieva) dosadi činjenica da je Joe neodrasli, neambiciozni klinac, pa mu da nogu. Joe se nađe na putu preispitivanja, razmišljanja da promeni pristup i postane ambiciozniji i odgovorniji, ali ga cimeri pošteno napiju i naduvaju, obuku u oklop i odvedu na LARP vikend sesiju u obližnjoj šumi.

Joe nije oduševljen sa idejom, ali nema previše izbora. Dobra vest je to da je ekipa sa kojom igra sasvim ugodno društvo, tu su duhoviti Lando (Pudi), malo poremećeni “ratnik” Gunther i njegova veoma zgodna sestra Gwen (Glau). Najuživljeniji od grupe, Eric, po suludim pravilima ljigavog game mastera Ronnija (Simpson) mora da izvede ritual da Joa “oživi”, i za tu priliku iskoristi tekst iz jedne knjige koju je kupio na internetu. Ispostavi se, međutim, da je nehotice prizvao pravog demona koji preuzima oblik Beth. Horor-komična krljaža može da počne.

 

I to je izvedeno simpatično, sa gomilom jeftinih efekata koji služe kao posveta filmovima iz produkcijske kuće Troma iz 80-ih i ranih 90-ih. I humor ima potencijala za nešto dalje domete, tu i tamo se nude refernce vezane na sub-kulturu, poneki dijalozi se prevode sa sakatog staroengleskog koji se govori u igri na normalan engleski. Autori ukazuju na seksizam dominantno muških LARP grupa, ali ga niti opravdavaju, niti osuđuju. Režija je “stylish” i svakako vešta, međutim scenario prolazi kroz seriju opštih mesta vezanih za ovakve filmove i sub-kulture, ne razrađujući nijednog od likova, nijedan događaj.

Izbor glumaca, uglavnom televizijskih, je odličan, ali njihova ostvarenja nisu za padanje u nesvest. Ryan Kwanten reprizira ulogu tupavog, ali univerzalno simpatičnog momka koju ima u seriji True Blood. Peter Dinklage pokušava da privuče nešto Game of Thrones publike. Steve Zahn ima možda preveliki odmak od svog lika i igra ga karikaturalno. Summer Glau je simpatična kao “gamer chick”, vlažni san svakog role playera. Jimmi Simpson pokazuje da ima talenta za komediju kao ljigavi game master. Danny Pudi pokušava da reprizira ulogu iz Communitija, ali za to jednostavno nema dovoljno vremena. Osim njih, videćemo još nekoliko poznatih televizijskih glumaca u cameo ulogama.

 

Masa detalja ostaje neobjašnjena. Kako je baš Eric slučajni milioner? Kako je Joe završio faks ako je tako neambiciozan i neodgovoran? Zašto šerifi i ostali lokalci napadaju LARP-ovce sa paintball puškama? Kraj je generički i zbrzan, najviše liči na This Is The End, a humor je veštački sveden na nekoliko štoseva (staroengleski, razlika između “in character” i “out of character” ponašanja i metalska imena kraljeva koji predvode vojske u zamišljenoj bici). Te fore imaju jedan te isti, dosadni, popujući “punchline” da je LARP pomalo ekstremna, ali najviše patetična zabava u kojoj uživaju ljudi koji se ne snalaze u “normalnom” svetu.

Reditelj Joe Lynch je zvezda u usponu kada je u pitanju trash horor. Iza sebe ima gomilu amaterskih radova, kratkih filmova, ali i staž u Tromi. U njegovoj zvaničnoj biografiji stoji da je odrastao na metal muzici, video-igricama, igrama poput Dungeons & Dragons i trash hororima iz obližnjeg video-kluba. Deluje kao neko ko zna o čemu priča i ko je u stanju da napravi koherentan i zabavan film od svojih uspomena iz detinjstva. Iskreno, voleo bih da vidim njegovu konačnu verziju Knights of Badassdom jer verujem da nisam video najbolje od ovog filma. Opet, i ova skraćena, studijska verzija je gledljiva i umereno zabavna. Rekao bih osvežavajuće glupav film, kakav film o role playu treba da bude.

7 Cajas / 7 Boxes

2013.

režija: Juan Carlos Maneglia, Tana Schembori

scenario: Juan Carlos Maneglia, Tana Schembori, Tito Chamorro

uloge: Celso Franco, Victor Sosa, Lali Gonzalez, Nelly Davalos

Latinoamerička kinematografija je živahna, i po broju naslova i po sve većim budžetima i kvalitetu filmova, i po obilju tema. Moja iskustva su, logično, počela sa brazilskom, argentinskom i meksičkom kinematografijom. Brazil i Argentina su ogromne zemlje, pa je logično da imaju kakvu-takvu filmsku scenu, a Meksiko pored veličine ima i tradiciju kulturne razmene sa Amerikom. U poslednje vreme sve više pažnje na sebe privlači i čileanska kinematografija, odgovorno tvrdim da je No film sa najpametnijom upotrebom formata slike 4:3. Međutim, 7 Cajas ne dolazi iz velike kinematografije, čak ni iz bogate države, nego iz Paragvaja, jedne od siromašnijih latinoameričkih država sa čijom kinematografijom nisam ranije imao iskustva.

Film je angažovana, artikulirana kritika podivljalog kapitalizma u društvu ogrezlom u korupciju, gde se siromaštvo ne može zamaskirati ušminkanim fasadama niti pospremiti pod tepih. Zanimljivo je koliko besmisleni statusni simboli znače u tako siromašnim društvima. U Srbiji su 90-ih to bile “reebok” i “nike”, u Paragvaju 2000-ih su to mobilni telefoni, posebno oni sa kamerom. Oni nisu samo statusni simboli, oni su i neka vrsta valute, konvertibilniji su od domaće valute. Junaci filma nikada “in character” ne kritikuju kapitalizam, prvo jer bi to bilo izrazito nesuptilno, drugo zato što nemaju vremena za kukanje. Oni su zauzeti preživljavanjem.

Nimalo slučajno, radnja je smeštena na ogromnu pijacu, veličine nekoliko blokova, sa gomilom uskih prolaza, radnji, tezgi, improvizovanih restorana i prostranih skladišta, čak i sa nekoliko štekova gde beskućnici mogu prespavati. Glavni lik je momčić po imenu Victor (Franco) koji kolicima prevozi robu. On je bez kinte u džepu, često praznog stomaka, i sve bi uradio za telefon za kamerom, kako bi mogao da sa snima. Opsednutost ekranima ga prati, on će uvek zastati da pogleda šta god uhvati na nekom ekranu u trećem planu, bio to akcioni film, telenovela, ili čak njegovo lice snimljeno CCTV kamerom. Mi nikad ne vidimo njegovu kuću ili brlog i vidimo ga stalno u pokretu. Znamo samo da ima sestru (Davalos) koja isto radi na pijaci u korejskom restoranu i prijateljicu po imenu Liz (Gonzalez) koja ga prati u stopu i zadirkuje, ali i ljutog rivala Nelsona (Sosa), nešto starijeg već oženjenog momka kojem je novac potreban da bi kupio lekove za bolesno dete.

Kada Victor, greškom ili ne, dobije zaduženje da natovari sedam sanduka na kolica i da ih zgodno vozika i pričuva dok ne prođe policijska racija, nastaje frka. Naime, i Nelson je računao na taj posao, njuši veliku lovu oko njega, pa ne preza ni od čega kako bi se tih kutija domogao. U tu svrhu će čak angažovati i bandu očajnika. Naravno da će se otkriti šta je u kutijama, i naravno da će se Victor, Liz i još nekoliko ljudi naći u opasnosti sa svih strana. Naravno da će to biti šokantan detalj onima koji ne poznaju prilike u paragvajskom društvu.

Film je napeta mešavina akcije i trilera - zamislite bilo koji vozački, trkački film i zamenite automobile sa kolicima - te u određenoj meri socijalne drame koja pravi poprečni presek nižih slojeva paragvajskog društva, kao i priče o odrastanju i ljubavne priče. 7 Cajas je potentnan, inteligentan i sjajno posložen film, sa obiljem inovativno snimljenih scena po “more with less” principu, što dovodi do vrlo simpatičnih igrarija sa formatima amaterskih snimaka, te sa gomilom glumaca koji deluju kao naturščici i zajedno sa statistima se sjajno uklapaju u pozadinu i deluju kao slučajno uhvaćeni.

Istina, film ima nekoliko internih nelogičnosti i pod-zapleta koji se sasvim slučajno i možda previše dobro uklapaju u priču, kao i nekoliko poprilično očitih citata poznatijih filmova poput 39 Steps ili Fargo koji zamagljuju utisak originalnosti. I pored toga 7 Cajas je jedan veoma napet, originalan i iskren triler koji ostavlja jake dojmove i želju da se pogleda još koji film iz Paragvaja.