8.4.14

7 Cajas / 7 Boxes


2013.
režija: Juan Carlos Maneglia, Tana Schembori
scenario: Juan Carlos Maneglia, Tana Schembori, Tito Chamorro
uloge: Celso Franco, Victor Sosa, Lali Gonzalez, Nelly Davalos

Latinoamerička kinematografija je živahna, i po broju naslova i po sve većim budžetima i kvalitetu filmova, i po obilju tema. Moja iskustva su, logično, počela sa brazilskom, argentinskom i meksičkom kinematografijom. Brazil i Argentina su ogromne zemlje, pa je logično da imaju kakvu-takvu filmsku scenu, a Meksiko pored veličine ima i tradiciju kulturne razmene sa Amerikom. U poslednje vreme sve više pažnje na sebe privlači i čileanska kinematografija, odgovorno tvrdim da je No film sa najpametnijom upotrebom formata slike 4:3. Međutim, 7 Cajas ne dolazi iz velike kinematografije, čak ni iz bogate države, nego iz Paragvaja, jedne od siromašnijih latinoameričkih država sa čijom kinematografijom nisam ranije imao iskustva.
Film je angažovana, artikulirana kritika podivljalog kapitalizma u društvu ogrezlom u korupciju, gde se siromaštvo ne može zamaskirati ušminkanim fasadama niti pospremiti pod tepih. Zanimljivo je koliko besmisleni statusni simboli znače u tako siromašnim društvima. U Srbiji su 90-ih to bile “reebok” i “nike”, u Paragvaju 2000-ih su to mobilni telefoni, posebno oni sa kamerom. Oni nisu samo statusni simboli, oni su i neka vrsta valute, konvertibilniji su od domaće valute. Junaci filma nikada “in character” ne kritikuju kapitalizam, prvo jer bi to bilo izrazito nesuptilno, drugo zato što nemaju vremena za kukanje. Oni su zauzeti preživljavanjem.
Nimalo slučajno, radnja je smeštena na ogromnu pijacu, veličine nekoliko blokova, sa gomilom uskih prolaza, radnji, tezgi, improvizovanih restorana i prostranih skladišta, čak i sa nekoliko štekova gde beskućnici mogu prespavati. Glavni lik je momčić po imenu Victor (Franco) koji kolicima prevozi robu. On je bez kinte u džepu, često praznog stomaka, i sve bi uradio za telefon za kamerom, kako bi mogao da sa snima. Opsednutost ekranima ga prati, on će uvek zastati da pogleda šta god uhvati na nekom ekranu u trećem planu, bio to akcioni film, telenovela, ili čak njegovo lice snimljeno CCTV kamerom. Mi nikad ne vidimo njegovu kuću ili brlog i vidimo ga stalno u pokretu. Znamo samo da ima sestru (Davalos) koja isto radi na pijaci u korejskom restoranu i prijateljicu po imenu Liz (Gonzalez) koja ga prati u stopu i zadirkuje, ali i ljutog rivala Nelsona (Sosa), nešto starijeg već oženjenog momka kojem je novac potreban da bi kupio lekove za bolesno dete.
Kada Victor, greškom ili ne, dobije zaduženje da natovari sedam sanduka na kolica i da ih zgodno vozika i pričuva dok ne prođe policijska racija, nastaje frka. Naime, i Nelson je računao na taj posao, njuši veliku lovu oko njega, pa ne preza ni od čega kako bi se tih kutija domogao. U tu svrhu će čak angažovati i bandu očajnika. Naravno da će se otkriti šta je u kutijama, i naravno da će se Victor, Liz i još nekoliko ljudi naći u opasnosti sa svih strana. Naravno da će to biti šokantan detalj onima koji ne poznaju prilike u paragvajskom društvu.
Film je napeta mešavina akcije i trilera - zamislite bilo koji vozački, trkački film i zamenite automobile sa kolicima - te u određenoj meri socijalne drame koja pravi poprečni presek nižih slojeva paragvajskog društva, kao i priče o odrastanju i ljubavne priče. 7 Cajas je potentnan, inteligentan i sjajno posložen film, sa obiljem inovativno snimljenih scena po “more with less” principu, što dovodi do vrlo simpatičnih igrarija sa formatima amaterskih snimaka, te sa gomilom glumaca koji deluju kao naturščici i zajedno sa statistima se sjajno uklapaju u pozadinu i deluju kao slučajno uhvaćeni.
Istina, film ima nekoliko internih nelogičnosti i pod-zapleta koji se sasvim slučajno i možda previše dobro uklapaju u priču, kao i nekoliko poprilično očitih citata poznatijih filmova poput 39 Steps ili Fargo koji zamagljuju utisak originalnosti. I pored toga 7 Cajas je jedan veoma napet, originalan i iskren triler koji ostavlja jake dojmove i želju da se pogleda još koji film iz Paragvaja.