21.4.14

The Last Elvis / El Ultimo Elvis


2012.
režija: Armando Bo
scenario: Armando Bo, Nicolas Giacobone
uloge: John McInerny, Griselda Siciliani, Margarita Lopez

Kada kažemo “Elvis”, znamo na koga pomislimo, na onog momka koji je jako lepo pevao, plesao i svirao gitaru, koji je postao prva velika zvezda i “kralj” te nove muzike, kome je prvom nenormalna televizijska slava i bezobrazno velika lova udarila u glavu, čije je drogiranje postalo javni interes, koji je umro duboko nesrećan, sam i debeo, pretvorivši se u karikaturu samog sebe. Ali The Last Elvis se ne bavi biografskim podacima i kulturnim reperkusijama Elvisa Presleya. U stvari, bavi se, ali na jedan drugačiji način.
Naš Elvis nije baš pravi Elvis, nije mu ni fizički mnogo sličan. On je sasvim obični Carlos Gutierrez (McInerny) iz predgrađa Buenos Airesa, fabrički radnik, vlasnik stylish ali lagano raspalog velikog američkog automobila, nečiji bivši muž, nečiji otac i, najvažnije, imitator Elvisa. Ako ste mislili da je to samo američka bedastoća, grešite, ja sam jednog, doduše poprilično lošeg imitatora Elvisa gledao u Beogradu. Opsesija slavnima je globalna pošast. U filmu ćemo na sve strane viđati dvojnike poznatih, Gena Simmonsa tu, Barbru Straisand tamo, Johna Lenona i Fredija Mercurija negde drugde. Imitatori su industrija čak i u Argentini, ali su daleko od bilo kakvog glamura. Oni tezgare po rupama od barova, po staračkim domovima, u blesavim terminima i veći deo njihovog honorara pokupi agencija. Naš Elvis se prilično muči u životu.
Mada dobro, nije on baš normalan lik. Mislim, nije on neki poremećeni ludak, ali nije ni funkcionalan, a naročito nema baš jak osećaj za realnost. Zato ga je žena Alejandra (Siciliani) napustila, i zato nema baš dobar kontakt sa kćerkom koja se, naravno, zove Lisa Marie (Lopez). Negde duboko u sebi, naš Elvis se potpuno identifikovao sa pravim Elvisom, a to nije baš naročito zdravo. Istini za volju, naš Elvis apsolutno sjajno peva i oponaša Elvisovu rutinu i malo mu treba da bi bio srećan: pristojan lokal sa pristojnom opremom i nada da će ga platiti.
On će se naći u tako poznatom problemu kada ga strefi šok realnosti, kada njegova žena završi u bolnici, a kćerka u njegovoj skrbi. Tipovi kao što je on bi želeli da budu dobri očevi, ali ne mogu to da budu. Prosto, niti znaju da se izraze, niti vide realnost onako kako je mi ostali vidimo, niti znaju šta bi radili. Našem Elvisu moramo odati priznanje da makar pokušava, da se o maloj brine kako najbolje može i da je iskreno voli.
Taman kada pomislimo da smo u nekoj uvrnutoj priči o odrastanju tipa Somewhere, da će se neodrasli Elvis promeniti ili da će makar shvatiti da je svoj talenat, ma kako besmislen bio, potrošio na površinsku identifikaciju i ostale nebitne stvari, čeka nas iznenađenje i preokret. Reći ću samo da se film završava u Gracelandu.
Autor filma Armando Bo nije nepoznato ime. U svojoj zemlji je poznat kao predstavnik treće generacije glumačke i uopšte filmaške familije i producent reklama. Na globalnoj filmskoj sceni je poznatiji kao ko-scenarista za Innarituov Biutiful, kao i za novi film koji će se pojaviti ove godine. Bo definitivno zna šta radi sa svojim rediteljskim prvencem i ima potpunu kontrolu. Snimanje u realističkom duhu, praćenje dnevne i noćne rutine našeg Elvisa je tako znalački određeno da možemo pomisliti da je sve što vidimo istina. Iz kategorije “verovali ili ne”, ali ipak istina. I to važi čak i kad nas malo zeza i navlači. Ipak, njegov najgenijalniji potez je izbor glumca Johna McInernija za naslovnu ulogu. McInerny je zapravo Elvisov imitator, a ne glumac, i sve numere u filmu je otpevao sam. Ne znam kakav je privatno, koliki je njegov stepen identifikacije sa Elvisom, ali u ovom filmu McInerny na neki način igra samog sebe.
The Last Elvis je na momente spor, festivalski nategnut, pa i banalan film. Ali govori mnogo više od onoga što vidimo po slici i dijalogu. Tera na razmišljanje o ozbiljnim stvarima. Preispituje ne samo junakovo, nego i naše mentalno zdravlje. The Last Elvis se gleda tako da se ne skida pogled sa ekrana. The Last Elvis se sluša kao stara ploča. I konačno, The Last Elvis je više nego dobar film.