16.4.14

The Bag Man

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.
režija: David Grovic
scenario: David Grovic, Paul Conway, James Russo
uloge: John Cusack, Rebecca Da Costa, Robert De Niro, Crispin Glover, Dominic Purcell, Sticky Fingaz, Martin Klebba

Reditelj može da nas drži u mraku na dva načina, jedan od njih stvara atmosferu i raspoloženje i na kraju ostavlja nekakav utisak, dok drugi samo deluje haotično i van kontrole. The Bag Man pripada ovoj drugoj grupi filmova i toliko je traljavo izveden da čak ne može da se izbori sa fizičkim svetlom i mrakom, da ne pominjemo dramaturško značenje toga.
Istini za volju, gluma nije loša, barem od onih od kojih očekujemo neki nivo. Priča je poprilično standardna, ali standardna priča ne mora da bude loša. Problem je u neiskusnoj, debitantskoj režiji i katastrofalnom scenariju koji pokušava da bude mnogo pametan, često na svoju štetu.
Tarantino je 90-ih uneo post-modernu osvešćenost i određeni ironični odmak u klasične filmske motive, pre njega se Scorsese poigrao sa komedijom i trilerom ubacujući ih u “nightmare logic” i inovativno koristeći hyperlink u After Hours, na koji se The Bag Man nekako napola definirano oslanja. Međutim, utisak je generalno neprijatan, ovde imamo smrznutog Scorsesea, podgrejanog Tarantina, sa malo cinizma braće Coen, začinjenog sa površnom interpretacijom Lyncha (invalidi i kepeci se koriste kao faktor straha i sablasnosti), a sve to kasni minimalno dvadeset godina. Poseban stepen bezobrazluka je to što Grovic misli da je njegov buđavi filmčić apsolutno u rangu sa značajnim prethodnicima. Drugi problem je što vređa gledaočevu, to jest moju, inteligenciju dajući preočite “hintove” bez imalo stida.
 
Dakle, Jack (Cusack) je kurir koji treba da odnese jednu torbu u jedan motel, uzme sobu broj 13 i tamo sačeka dalje instrukcije u smislu toga ko će po torbu doći. Pritom, ni u jednom trenutku ne sme da pogleda u torbu. Njega je unajmio Dragna (De Niro), delom kriminalac, delom mešetar, a delom intelektualac koji voli da drži predavanja. On mu savetuje da pročita Hesseov Magister Ludi, a i torba nekako smrdi na torbu iz Pulp Fictiona ili dva kofera iz Ronina.
Naravno, sve će poći po zlu. Jack će biti napadnut još pre motela, motel će se ispostaviti da je buvara koja postoji samo u horor filmovima. Njime upravlja pasivno-agresivni frik u invalidskim kolicima (Glover), a ni populacija nije ništa manje zastrašujuća. Tu su gangster sa povezom na oku (Sticky Fingaz) i njegov pomoćnik kepec (Klebba) koji stalno ganjaju kurvu (Da Costa) sa teget-plavom perikom i obučenu kao Wonder Woman. Ona se sklanja kod Jacka u sobu, predstavlja se kao Rivka i kaže da je iz Izraela, iako očigledno nije. Posebnu nelagodu unose nimalo prijatne posete sadističkog šerifa (Purcell) i njegovog homicidalnog zamenika.
Naravno, ništa nije onako kao što se čini, posle crnohumornih lajni će uslediti već nekakva makljaža ili puškaranje, sa krajnje uvrnutim načinima za ubiti ili biti ubijen. Rivka nije obična kurva, upravitelj motela nije obični invalid, šerif nije samo agresivna somina... U nekom trenutku Jack će biti popišan (doslovno) od strane kepeca, Rivka će biti prebijana i umalo silovana dok ne uzvrati, u nevezanoj sceni Dragna će razbiti nos nekoj dragoj ženskoj osobi (sekratarica li je, kćerka li je) samo zato što je pogrešila, što će prizvati u sećanje Altmanovo čitanje noira u The Long Goodbye.
 
Međutim, sve to ludilo je dato proizvoljno, citati ne deluju kao omaži, nego kao bezočno preseravanje, a zbog loše režije to čak nije ni zabavno za gledati. Naravno, nemam ništa protiv trivijalizacije nasilja i sprdnje sa političkom korektnošću kada to ima smisla. Nemam ništa protiv parodije čega god, pa ni mačizma, kada je ta parodija artikulirana. Nemam ništa protiv standardnog “poola” čudnih likova ako su interpretirani valjano. Ništa od toga ovde nije slučaj.
Pozitivno iznenađenje u filmu je Robert De Niro, koji Dragnu tumači u ključu jedne od svojih najboljih uloga, Louisa Cyphera iz filma Angel Heart. Nije to slučajno, oba lika imaju nezahvalni zadatak da donesu “deus ex machina” otkriće na kraju filma, sa malom razlikom da Cypher donosi šok, a Dragna poprilično prigodno objašnjenje. De Niro u The Bag Man optira za dobro zezanje i vrlo kulturnu auto-parodiju. Cusack je zarobljen sa vrlo striktnim protagonistom, ogrubelim čovekom koji je prošao svašta, ali je sposoban za empatiju, iako to krije. Pritom mu se dešavaju serijska sranja od početka do kraja i on mora da se s njima nosi muški. John Cusack je dobar glumac i to će izvesti bez greške, ali prosto nema nikakve šanse da zablista. Rebecca Da Costa je ulogu dobila prvenstveno zbog manekenskog izgleda, njena gluma graniči sa očajnom, ali doprinosi utisku trasha. Ostali imaju toliko trash likove da ih i nije moguće bolje odglumiti.
 
Sve u svemu, The Bag Man je loš film, od početka do kraja, pretenciozan, ugušen preseravanjem, i konačno, naporan i dosadan. Za nešto što se izdaje za triler sa crnohumornim elementima, konačni rezultat je porazan. Ovakav nivo scenarističkog i rediteljskog amaterizma ne bi smeo da se pojavi čak ni na rubovima Hollywooda.
Ostaje pitanje zašto bi De Niro i Cusack igrali u takvom filmu. Nije zbog love, pošto se ne čini da su mogli da naplate masne honorare, a finansijski uspeh ovog filma je u rukama mušterija na kioscima i pumpama. Možda su se dobro zezali. Ja znam da nisam gledajući ovaj film. Sve vreme sam prizivao i bolje filmove koje The Bag Man citira, ali i istoimeni kanadski trash uradak u kojem frajer sa papirnom kesom na glavi katanom kolje ogromne količine razbojnika koji su ga napali. To je bio dobar trash.