18.4.14

Nymphomaniac Vol. 1


2013.
scenario i režija: Lars Von Trier
uloge: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgard, Stacy Martin, Shia LaBeouf, Christian Slater, Connie Nielsen, Uma Thurman, Sophie Kennedy Clark, Ananya Berg, Jens Albinus, Felicity Gilbert, Hugo Speer


Napomena prva: Film sam gledao kompletno, oba dela, sa petnaestominutnom pauzom. Pohvale Mestnom kinu Ptuj za ovakav poduhvat i veselom društvancetu od oko 25 ljudi u publici. To dokazuje da Fest nije smislio ništa posebno, nego je primenio jedan običan marketinški trik. Nešto posebno bi bilo kada bi neko pustio integralnu verziju, da vidimo šta je isečeno i zašto, pošto je film i ovako seksualno eksplicitan i nasilan. Kritički prikaz je podeljen u dva dela zbog lakšeg praćenja. Nastavak sledi sutra.
Napomena druga: Iako piše na uvodnoj kartici da autor filma Lars Von Trier nije odobrio skraćivanje i podelu filma, u meni postoji crv sumnje. Ako na podelu kao mogućnost nije računao, zašto se tačno na polovini kompletnog, odnosno na prelazu iz prvog u drugi tom filma u potpunosti menja ton pripovedanja i odnos likova? Nazovite me paranoičnim, ali ovo mi liči na tipičnu Von Trierovu spačku, njegov marketinški trik i provokaciju. Ne tvrdim da je on sam sekao svoj film, ali je svakako otvorio vrata za tu mogućnost. Ako uzmemo da su Antichrist, Melancholia i Nymphomaniac delovi trilogije ili ciklusa, podela poslednjeg filma na dva dela veoma liči na zezalicu sa blockbuster trilogijama.
Nymphomaniac je još ambicioznije delo od Antichrista i Melancholije, ako je to ikako moguće. Može se nazvati, šlihtarskim rečnikom magnum opusom, ili jednostavno megalomanskim. Ono što je meni, pasioniranom ne-ljubitelju Von Triera, njegovog preseravanja, fingiranih skandala i samoreklamerstva, palo u oči je koliko je Nymphomaniac, za Von Triera atipično, komunikativan film. Naravno, tu ima i preseransa u velikim količinama, ali osnova je jednostavna kao u građanskom teatru (Ibsen i ostali), a narativna linija, iako meandrira, ostaje veoma pratljiva. Uostalom, to meandriranje i te silne digresije oponašaju jedan sasvim normalan razgovor između dvoje inteligentnih ljudi, ali u filmu služe da se autor poigra sa nama, publikom, da nam malo pripoveda, a malo propoveda i da nas uglavnom zeza. 
 
To što sam istrpeo prvi, a bogami i drugi tom filma, a da nisam izašao iz dvorane ili zaspao, smatram uspehom za Von Triera, čoveka koji kao da živi od iritacije i sablažnjavanja, on će reći buržoazije, a ja ću reći publike, odnosno javnosti. Da li je pritom spustio loptu u svom poprckivanju? Nimalo, ali je upotrebio sofisticiranije mehanizme. I pored toga, dobar deo njegovih spački su iz aviona vidljivo izdrkavanje, vređanje publike, njenog osećaja za dobar ukus i njene inteligencije. Međutim, drugi deo je na mestu, iako na momente uvredljiv, ostaje zabavan na neki nezreli, blentavi način, kao na primer, neke Miliusove provokacije koje u okviru teksta izgovaraju likovi njegovih filmova.
Moram reći da je na prvu loptu Nymphomaniac najbolji Von Trierov film koji sam gledao, što nije preterano teško postići, pošto većinu njegovih filmova nisam mogao da (od)gledam. Za neke sam možda bio premlad, ali je indikativno da nisam imao želju da im se vratim kao stariji i zreliji, dok sam druge sasvim legitimno otpisivao kao smaranje. Da sam mlađi i da nemam “istoriju” sa gledanjem Von Triera, verovatno da bi me Nymphomaniac ubedio u autorovu genijalnost, ili makar mudrost. Moja kritika je bazirana i na mojim stavovima, i na mojoj intuiciji i na mojim sentimentima, kao i svaka, pa ne može biti potpuno objektivna. Da sam mlađi i neiskusniji, Nymphomaniac bi me zasigurno gurnuo u Von Trierov tabor i željno bih očekivao svaki njegov film. Razlog tome je jednostavan: u ovom filmu Von Trier govori ono što je nekako blisko i mom iskustvu, sa čime se slažem i što bih voleo da čujem, pritom govori meni jasnim jezikom.
Dakle, okvir za priču je jasan da jasniji ne može biti. Stariji akademski tip Seligman (Skarsgard) na putu od radnje do kuće u mračnoj uličici nađe brutalno pretučenu ženu, pridigne je i odvede kod sebe kući, smesti je u krevet i skuva joj čaj. Njeno ime je Joe (Gainsbourg) i ona je naša naslovna nimfomanka. Ona će mu ispričati svoju priču, a on će je pažljivo slušati, da proceni je li ona loše ljudsko biće, kako sama tvrdi.
 
A i priča je veoma tipična priča o genezi jedne bolesti ovisnosti, poremećaja, alternativne, zabranjene seksualnosti, kako hoćete. Ona je otkrila svoju pičku kad joj je bilo dve godine, do puberteta je otkrila da joj “podražaji” prijaju. Odrasla je u ne baš srećnom domu, sa hladnom majkom (Nielsen) i prijatnim ocem (Slater) koji joj je preneo ljubav prema prirodi. Već mi se u glavi pojavljivao predvidljivi scenario u najprimitivnijem psihoanalitičkom ključu: majka, otac, traume iz detinjstva, pobuna, ovisnost, propast. Međutim, reditelj je odlučio da me, barem za sada, poštedi tlapnji o erosu i tanatosu. Mlada Joe (Martin) je veoma artikulirana, još kao devojčica, i spremna da se prihvati ili potpuno odrekne kontrole. Sledeći stepenik je gubljenje nevinosti, taj grozni posao koji treba odraditi. Za to će poslužiti Jerome (LaBeouf), simpatična baraba sa mopedom, taj pornografski vlažni san svake šiparice. Jasno nam je da će se Jerome vraćati u priču na razne načine.
Sledeća faza je faza učenja veštine. Za to će poslužiti prijateljica B (Kennedy Clark) i njihove male avanturice i opklade na vozu, što je vrhunski trashy zabavna sekvenca. Posle na red dolazi njihov kult, što je prvi pokušaj artikulacije mišljenja o seksu i ljubavi u relevantan ili ne društveni stav. Nakon toga dolazi faza prihvatanja svoje čudnosti, ali svejedno ne odustajanja od uzvišenog ideala, mada Joe to uspešno maskira, koja se dešava kada Joe slučajno dobije posao sekretarice u štampariji, i to, gle čuda, kod Jeroma. Ispostavilo se da je mala baraba u stvari naslednik nekog porodičnog biznisa, ništa čudno... Tu fazu će obeležiti nadjebavanje kroz psihološke igrice, koje će ostaviti posledice na oboje, a naročito na njihov dalji odnos. Posle toga imamo maničnu fazu daljeg i daljeg istraživanja, koje odovodi još dalje prema mračnijim tonovima, ali je ludo zabavno. Tada Joe žonglira po više frajera dnevno, od kojih je jedan oženjeni gospodin kojeg pokušava da se reši ultimatumom da mora da ostavi ženu. Joe računa da se to neće nikada dogoditi, ali tip joj se pojavljuje na vratima sa par kesa odeće. Ups. Međutim, pojavljuje se i njegova žena (Thurman), za koju je definicija iskrojena u American Hustle: “The Picasso of passive-agressive karate”, i to je možda najbolja, najuvrnutija i najluđa scena u oba toma filma.
 
Priča prvog, vedrijeg, toma se završava nakon delirijuma i očeve smrti, a kao potencijalni spasilac se opet pojavljuje Jerome. Treba dodati da je priča podeljena u poglavlja, koja su, kao slučajno, nazvana po predmetima u spartanski opremljenoj sobi. Ono što je zanimljivo, je da su ti nazivi poglavlja svojevrsni spoiler, u kojima nam reditelj govori na koje će muke staviti i svoju naslovnu junakinju, ali i nas, publiku. Pomenuo sam već digresije, njih u prvom delu ima puno i zanimljive su kao komadi intelektualne trivije, od pecanja na mušicu, preko “đavoljeg akorda”, Fibonaccijevog niza, kašičica za tortu kao sigurnog znaka pripadnosti buržoaskom sloju, delirijuma Edgara Allana Poea, do Bachovih fuga i polifonije. Ono što mi je išlo na živce veoma aktivno su bile Von Trierove ilustracije. One su pseudo-duhovite, a u stvari niske i uvredljive (po sistemu “ako ste debili, da vam nacrtam”). Tako imamo geometrijsku formulu paralelnog parkiranja, zapisivanje 3+5=8, priča o zalasku Sunca je ilustrovana slikom, kao i galerija raznih kurčeva o kojima Joe priča. Nepotrebno, ako mene pitate, ali to valjda služi da sablazni hipstere, mada njih ne može ništa sablazniti.
Ono što upada u oči je koliko je Nymphomaniac anti-erotičan film. Nema ničeg lepog u seksu koji vidimo, većina toga je “in-out” prosta mehanika, fizički proces ne preterano različit od kijanja ili kenjanja. To je stav kojeg će se reditelj držati, usput nam se javljajući kroz Seligmanov lik u digresijama. Opet, seks nije prikazan kao nešto samo po sebi odbojno, nego prosto prirodno, iako na kraju i koncu biva odbojan zbog društvenih (buržoaskih ili malograđanskih) konotacija na kojima smo odrasli, dok je sa druge strane postavljen u centar sveta od strane mračnijih namera iste te buržoazije i malograđanštine kroz marketing.
Napomena treća: Nastavak sledi koliko sutra.