1.4.14

U Want Me 2 Kill Him?


2013.
režija: Andrew Douglas
scenario: Mike Walden
uloge: Jamie Blackley, Toby Regbo, Joanne Froggatt, Liz White, Jaime Winstone, Amy Wren

Inpektorka (Froggatt) ispituje mladića Marka (Blackley) zašto je napao nožem svog školskog druga Johna (Regbo). Mark odgovara da je to učinio “za veće dobro”. Ova scena ima svoju funkciju, daje nam pravi, žanrovski kanon od uvoda za policijsko-proceduralni triler koji će nam odgovoriti na pitanje kako to da mladić daje tako monstruoznu izjavu. Ovo je film po istinitom događaju koji je potresao Veliku Britaniju pre desetak godina, u pred-facebook fazi interneta, ubačen u triler strukturu, sa dva vremenska okvira (u jednom su istraga i suđenje, a u drugom sami događaji koji se istražuju), podeljen na tri čina, sa standardnim preokretima.
Dakle, Mark je tipični srednjoškolac, ne voli da sedi na časovima, trenira fudbal i jebe sve što ne može da pobegne od njega. On ima nejasne snove i ambicije da izmisli nešto novo (poput otkrivanja interneta, kako kaže) i da od toga živi. Ono što ga čini nenormalnijim od njegovih kolega je to što, umesto pravog seksa uživo, on preferira da visi na internetu u chat sobama sa tom tematikom. Njegova virtualna ljubav je Rachel, prava šampionka “dirty talka”, i što je najvažnije, dama u nevolji. Ona je u programu za zaštitu svedoka i ima opasnog frajera-kriminalca koji je maltretira. Ima i mlađeg brata Johna koji ide sa Markom u školu i koji tamo važi za čudaka i trpi nasilje siledžija. Ona moli Marka da pomogne njenom bratu.
Dvojica momaka će se sprijateljiti i pored Markovog nepoverenja prema suviše čudnom Johnu, ali njihova sreća neće biti dugog veka. Rachel će nestati iz virtualnog prostora, a John će Marku reći da je ona mrtva i da ju je njen dečko najverovatnije ubio u napadu ljubomore. Mark će podrobno planirati osvetu, dok ga u tome ne prekine, takođe preko interneta, Janet (White), koja tvrdi da radi za anti-terorističo odeljenje MI5, te da je John bezbednosno zanimljivo lice koje planira srednjoškolski masakr nalik na Colombine pod patronatom svog pakinstanskog očuha.
Iako je najavljen kao istinita priča, film se ne čini previše realnim. Verovatno da je stvar u vrlo površnom scenariju koji se drži interpretacije događaja iz tabloidne štampe, ali ni režija nije bez greške. Niko od kreativnog tima nije zainteresovan za dinamiku prijateljstva između dvojice momaka, niti za njihova psihička stanja pojedinačno. Nigde se ne postavlja pitanje da li bi se dogodilo to što se dogodilo da oni nisu postojali kao tandem. Kriminalni tandemi jesu opšte mesto kinematografije, ali U Want Me 2 Kill Him je malo različita priča: Mark biva “izrađen”, a da nije uopšte svestan da ga je neko izradio. To otvara drugi problem, a to je kako ovaj film može ostaviti utisak na nas kada je glavni lik tako očigledni glupak.
To dosta smanjuje mogućnosti Blackleyu da napravi dobru ulogu, jer scenario nije jasan je li Mark žrtva prevare ili budaletina, dok je Regbo sasvim pristojan kao čudak John, pomalo na tragu Ezre Millera u We Need To Talk About Kevin. Film pati od još mnogih drugih mana, recimo Liz White je neuverljiva kao agentica, ali malo toga može da se svali na glumce. Problem je u postupku od početka do kraja, a najočitiji u tome kako autori tretiraju poprilično nefilmičan postupak kompjuterskog chata, tako da glumci izgovaraju naglas ono što kucaju, što je tupavo. Disconnect je film slične tematike (sigurnosti na internetu), a samu komunikaciju rešava na mnogo zanimljiviji način.
I pored toga, sva je prilika da će U Want Me 2 Kill Him imati sasvim solidnu količinu uspeha u američkim kino-dvoranama. Razlog za to je moćna producentska ekipa, Weinsteinovi i Bryan Singer, kao i činjenica da Amerianci nisu upoznati samim britanskim slučajem. Sam slučaj bi bio bolje obrađen u formi TV filma ili true-crime docu-drame, a i ovako bi mogao da prođe kao poučni bau-bau triler koji jako zavisi od šokantnih obrata. Problem je što U Want Me 2 Kill Him nije samo to, to je pre svega filmska verzija tabloidnog novinarstva sa ciljem promocije moralne panike. U nekim takvim filmovima u fokusu su seksualnost, rekreativno drogiranje ili cuga, ili, šta ja znam, ateizam ili rock'n'roll kao stvari koje “naivnu omladinu” odvode na krivi put. Sada na tapetu imamo internet kao izvog sveg zla. Glupo, dosadno, tendenciozno i besmisleno proseravanje, kažem ja.