20.4.14

The Selfish Giant


2013.
scenario i režija: Clio Barnard
uloge: Conner Chapman, Shaun Thomas, Sean Gilder, Lorraine Ashbourne, Rebecca Manley, Steve Evets, Siobhan Finneran


Ovo je film kojeg nije teško razumeti i kojem se možemo na neki način diviti, ali ga je nemoguće voleti. U pitanju je igrani prvenac autorice Clio Barnard koja je već skrenula pažnju na sebe sa dokumentarnim filmom Arbor. Clio Barnard je jedno od imena kojeg ne bi bilo loše zapamtiti. Sve ukazuje na to da će autorica ostaviti traga u britanskom art-filmu, u segmentu kojim se već bave Ken Loach i Mike Leigh.
Nemojte da vas naslov zavara, film je baziran na bajci Oscara Wilda, ali generalni ton nije nimalo bajkovit. Ovo je tragedija koja traje, bez katarze, bez šansi, bez iskupljenja, bez kraja i konca. Setting je zapadni Yorkshire, pustara propale industrije bez naznake zdrave ekonomije. Privreda je svedena na skupljanje sekundarnih sirovina, krađu i socijalnu pomoć. A glavni likovi su dva momčića koji u toj bedi odrastaju. Kad kažem beda, mislim na pravu bedu, mnogo bliže karton city-jima, favelama i slamovima nego simpatičnim muljatorima sa peckhamskih pijaca.
Jedan od momaka, Arbor (Chapman) je oniži, ali srčan i agresivan. On živi sa samohranom majkom na rubu živaca i agresivnim drogiranim bratom. Drugi momak, Swifty (Thomas) je krupan, staložen i razuman. On živi sa gomilom braće i sestara, pijanim ocem i majkom koja ima pogled robijaša na doživotnoj robiji.
Njihov “posao” je skupljanje otpadnog metala, žica, kablova, motora iz kućnih uređaja. Što nađu, nađu, što ne nađu ukradu. Svoj ulov prodaju čoveku po imenu Kitten (Gilder), koji će im posuditi zapregu sa isluženim konjem i uredno im to naplatiti i koji će ih varati za cenu i nagovarati na lopovluk. Logika je prosta: može mu se, a klinci dobijaju manje kazne nego odrasli, a i ako se dogodi nezgoda, oni nisu njegova briga. Arbor je navučen na lovu koju dobija od Kittena i sasvim je vešt kao mala lopina, dok Swiftija više zanimaju Kittenovi konji. Kada rade za takvog gazdu, uslovi su surovi i pitanje je trenutka kada će nekog od njih strefiti nesreća, kada će uhvatiti naelektriziranu žicu, kada će se povrediti ili poginuti. Ni sam Kitten nije sam po sebi loš čovek, on je jednostavno surov i gleda da preživi i profitira u surovom svetu.
I on je proizvod ekonomije u kojoj živi jednako koliko su to i nesrećni klinci. Kroz likove vidimo pregled situacije u gotovo dokumentarnom stilu. Glumci se skoro prirodno uklapaju u scenu, kada nisu aktivni deluju kao idealni statisti. Dijalozi su jedva razumljivi i često se svode na viku i psovanje u ne baš razumljivom dijalektu. Ambijent je raspadnut, vreme je ružno, a ružna je čak i priroda nagrižena industrijom. Ovako izgleda i treba da izgleda socijalni realizam. Za razliku od Loacha, koji je često veoma didaktičan u svojim ozbiljnijim filmovima, Barnardova ima drugačiji pristup. Ona likove i sredinu tretira toplo, sa iskrenim razumevanjem. Ekonomija procesa je data u pozadini i kontekstualnim kadrovima, film nikada ne klizi u predavanje. A mogao bi, pošto su dvojica momaka takvi likovi i toliko vezuju gledaoce na sebe da je gledaocima iskreno žao njih dvojice. Oni još nisu odrasli, a već nemaju nikakve šanse u životu, osim da se obogate nelegalno. Oni su propali kroz rupu u sistemu i trajno su prikovani za dno. Ne samo oni, nego celo njihovo okruženje.
Istina, likovi su malo tipski, jedan mali i prgav, drugi veliki i smiren, učitelji i direktor škole nezainteresovani, roditelji živčani, vlasnik otpada siledžija i tako dalje. Istina, neke od situacija se čine baš preteranim, poput trke zaprežnim kolima po javnom putu. Naći će se još nekoliko momenata tipičnih za art i festivalske filmove. Clio Barnard, međutim, vrlo vešto koristi ta izražajna sredstva da nešto podvuče, a ne da izmuze malo suza. The Selfish Giant je hrabar i mudar film, sa poentom da se smrzneš. Sve u svemu, strašan film.