27.4.14

A Fantastic Fear of Everything


2012.
režija: Crispian Mills, Chris Hopewell
scenario: Crispian Mills
uloge: Simon Pegg, Clare Higgins, Paul Freeman, Amara Karan, Alan Drake

Hm... Engleska komedija koju nosi Simon Pegg, zezalica sa horor filmskim i literarnim klišejima uz poseban osvrt na viktorijansko doba sama po sebi obećava. Pegg je jedan od upečatljivijih britanskih glumaca u poslednje vreme, a zajedno sa Edgarom Wrightom je veoma artikulirano isparodirao neke filmske standarde u klasicima kao što su Shaun of The Dead, Hot Fuzz i The World's End, koji sam recenzirao pre nekoliko meseci. Ako i nešto pođe po zlu, film će barem biti zabavan.
Ne, neće. Umesto Edgara Wrighta kao autora imamo debitanta, relativno (ne)poznatog muzičara Crispiana Millsa. On je u svoj scenario natrpao klišeje koje čak ne može ni da kontroliše. Neki od njih su samo tupavi, drugi su čak uvredljivi, režija je neuredna, ritam promašen, a reference brojne i očite, od Hitchcocka, preko Polanskog i Cormana do filmova paranoje. Nemam ništa protiv referenci ako su smislene, a ne natrpane bez reda i smisla. Najveći problem je što se autor, umesto na narativ, u potpunosti oslanja na glavnog glumca i to pre svega na fizički humor, koji nekako anulira svaku intelektualnu ambiciju. Istina je da Simon Pegg može da izvede fizički humor, ali je istina i to da mu to nije najjača strana.
Dakle, Simon Pegg je Jack, pisac sa ozbiljnim problemima. Prvi problem je što mu je pisanje uništilo privatni život, a da ništa nije objavio. Drugi problem je što mu najbolje ide dečija literatura, one slikovnice sa životinjicama koje govore u stihu, ali prema tome gaji otpor. On bi radije pisao o viktorijanskim serijskim ubicama, ali za to ne vlada neki naročiti interes. Međutim, njegov najveći problem je naslov ovog filma: iracionalni strah od svega u koji je upao pišući svoj “magnum opus”. Valjda čovek doživljava stvari emotivno.
On spava sa nožem pored sebe, trese se na svaki šum i svaku senku, a rak-rana mu je mašina za veš. On retko izlazi iz kuće, a kad izađe izgleda kao prestrašena verzija Dude-a iz Big Lebowskog: šlampavo, neuredno i nimalo reprezentativno. Nakon poduže ekspozicije početak radnje je poziv od njegove agentice (Higgins) da se nađu, jer mu je ugovorila sastanak sa producentom koji je zainteresovan za ekranizaciju nekog njegovog materijala. To bi značilo da on mora među ljude, što bi značilo da mora da se pojavi u čistoj odeći, što bi značilo da mora da ode u perionicu veša – izvor svoje traume. I zbog toga mora da se čuje sa psihologom (Freeman), koji je, kao što to obično biva, još luđi od njega. A, da, pored svega toga, njegovim kvartom hara serijski ubica koji svojim žrtvama seče prste...
Jednom kada se nađe u perionici, film postaje haotičan i konfuzan. Reći ču samo da su u priči jedna lepa Indijka (Karan) koja se tu zadesila i jedan nenaoružani pozornik (Drake). Radnja tu postaje konfuzna i teško pratljiva, ali ne zbog napetosti i kreativnog haosa. Čućemo nešto besmislenih priča i par lagano rasističkih replika (“It all went to pot. Pol Pot.” Ha ha) i videti nekoliko za Jacka traumatičnih situacija koje će ga, kao, izlečiti od dugotrajnih trauma i strahova.
Pegg se čupa kako zna i ume, epizodisti imaju po par sočnih momenata, ali celi koncept je pogrešan i konfuzan. Zamislite da je neko osmislio veoma komplikovanu komičnu strukturu i onda rešio da batali razmišljanje o primerenim sredstvima za realizaciju iste i setio se da se to može odraditi kao Mr Bean ili nešto slično sa puno gegova i grimasa. Dobro, malo glupiranja je legitimna stvar u filmovima, čak i to ponekad bude smešno, ali to ovde nije slučaj. A Fantastic Fear of Everything je studija karaktera koja nema karakter, horor koji nije nimalo strašan i komedija koja nije nimalo smešna. Potpuno pogrešan film.