Drinking Buddies

2013.

scenario i režija: Joe Swanberg

uloge: Olivia Wilde, Jack Johnson, Anna Kendrick, Roy Livingston. Ti West, Jason Sudeikis

Drinking Buddies je film zanimljiv za raspravu jer postoje argumenti za tri dominantne stava. Prvi je da je ovo film koji unosi prave, zrele, preko potrebne reforme u polumrtvi žanr romantične komedije koji se diže iz mrtvih samo u februaru, pred konzumeristički praznik. Drugi stav je da to plemeniti, promišljeni, ali ne baš uspeli pokušaj redefinicije žanra, na momente “over-cooked”, na momente nedorađen i nefokusiran. Treća škola mišljenja tvrdi da je ovaj film potpuni kolaps, lažnjak koji se folira da je pametan i koji pokušava da se ukači na slične filmove iz perioda Novog Hollywooda, a da pritom pada i kao komedija, i kao drama i kao improvizacija i studija karaktera iz prostog razloga što su likovi dosadni.

Ne bih se složio da je genijalan, “ground-breaking”, iako je svakako inovativan i hrabar, pošto se ne drži ustaljenih romantičnih klišeja. Uspešnost eksperimenta spajanja “mainstream” teme i glumaca sa “mumblecore” dogmom ostaje upitna. Pretencioznost je svakako potpisna osobina Joea Swanberga, njegova potreba da sprovodi filmske eksperimente “in vivo” guši svaki mainstream potencijal, ali za razliku od drugih umetničarenja iz domena mumblecora, Drinking Buddies je gledaljiv i prijemčiv čak i kad ispadne iz fokusa.

Naslovni dvojac filma, ortaci za napijanje su Kate (Wilde) i Luke (Johnson). Oni su kolege u maloj pivari, i imaju dugotrajno prijateljstvo na granici flerta. Kate je jedina žena zaposlena tamo, i tu činjenicu film eksploatira na čudan, ne uvek najuspeliji način, tako da je ona predominantno i na momente usiljeno “riba-ortak” i “one of the guys”. Oni ručaju zajedno i vole da se sašiju posle posla u baru koji je nadovezan na pivaru, da se uspavaju jedno na drugom, i pritom više izgledaju slatko kao štenci nego što to ima seksualnu konotaciju.

 

Zašto njih dvoje nisu svoj odnos digli na novi nivo? Vrag će ga znati. Oboje imaju partnere, Kate se viđa sa uspešnim, ali malo previše “propper” Chrisom (Livingston), a Luke je u dugotrajnoj i pomalo učmaloj vezi sa lagano uštogljenom i nesigurnom Jill (Kendrick). Kao u svakoj romantičnoj komediji, ali i svakom novijem introspektivnom art filmu, njih četvoro će otići zajedno na vikend u prirodu ne bi li testirali svoju grupnu dinamiku. Tokom vikenda će otkriti da su možda pogrešno upareni, da Luke i Kate više vole da provode vreme zajedno (da pijanče i zajebavaju se, to jest), nego što im je ugodno u društvu njihovih partnera. Isto tako, Chris i Jill će otkriti da bi oni možda bili sasvim funkcionalan par. Desiće se jedan tajni poljubac, jedan neprijatan raskid i gomila pasivno-agresivnog dijaloga koji nagoveštava možda prekompoziciju parova.

I tu nastupa najjača potporna tačka ovog filma, odbijanje da se hoda po utabanim stazama žanra. Prvo, obična romantična komedija bi taj vikend imala pred kraj filma, na kulminaciji. Ovde je vikend početak zapleta, odmah iza ekspozicije. Drugo, razvoj događaja posle vikenda se ne odvija baš po špagi rom-com filmova, a četvoro glavnih likova se ponaša više nalik ljudima, a manje nalik filmskim klišejima. E, sad, kakvi su oni to ljudi, ako već nisu filmski klišeji?

 

Kate je hiperaktivna, isfolirana, sa nešto potisnute seksualnosti koja eksplodira tako da je baci na pod. Igra je Olivia Wilde, i tu nema problema u izvedbi, ali ima u castingu. Kate mora biti sexy dok je istovremeno ženska koja se smatra ortakom, a ne ortakinjom, a Olivia Wilde ne može biti sexy i imati pomalo “mušku” energiju istovremeno. Luke je nedorasli bradati klinac i najviše nalik klišeu. Jack Johnson savršeno hvata tu njegovu nezrelost, ali i pasivnu agresivnost. Jill je dobra, obična, pomalo uštogljena devojka. Igra je Anna Kendrick na način na koji je već igrala takve uloge, tako da njena izvedba stoji negde između uloga u filmovima Up In The Air i End of Watch. I na kraju, tu je Chris, kojeg igra kriminalno neiskorišteni Roy Livingston, inače sjajan komičar od Office Spacea nadalje. Kada smo kod neiskorišćenosti, čini se da je Jason Sudeikis pozvan samo da ostatu ekipe očita lekciju iz slobodne improvizacije na temu komičnog ne baš odlučnog šefa, a Ti West reciklira večitu ulogu hipstera.

I tu dolazimo do ispadanja iz fokusa. Likovi nisu dovoljno dobro napisani, jer ako su zamišljeni kao realni ljudi, moraju biti odigrani na drugi, potpuno prirodan način, ili moraju biti modelirani po glumcima koji će ih igrati. Lažni opušteni stav koji gaji autor Joe Swanberg im u tome ne pomaže, dok sa druge strane potpuno ubija dramu. Sa druge strane, bez klišeja i poigravanja sa njima nema komedije. Likovi su naprosto suviše obični, dosadnjikavi, svakodnevni, verovatno u stvarnom životu ne biste otišli s njima na pivo.

 

Drugo ispadanje iz fokusa je uslovljeno likovima koji ne mogu da se pokrenu i donesu odluku, koji kroz film na napreduju, čiji odnos ne evoluira. Događaji koji ih prate deluju slučajno, ne kao dobro osmišljena radnja. Lepo je bežati od formule i pritom biti opušten, ali ostaje utisak da film ne ide nigde.

Mumblecore manijak Joe Swanberg je snimio 13 filmova u 8 godina i većina od njih su eksperimenti uživo za koje je nemoguće odrediti koliko su improvizovani, a koliko imaju scenario. U skladu sa tim možemo Drinking Buddies shvatiti kao eksperiment sa mainstreamom, poznatim licima za glumce i studijskim sistemom. Imali smo to i ranije, kod Swanbergovih nesumnjivih uzora za ovaj film, kod Mazurskog (Bob & Carol & Ted & Alice, odakle je preuzet poster) i kod Rafelsona (Five Easy Pieces, koji je propitivao važne životne odluke, a nije tapkao u mestu po sistemu “da l' da legnem ili da ustanem). I vreme je bilo drugačije, filmovi su imali više značaja u našim životima. To je očito i u “box office” rezultatu Drinking Buddies, koji je vrlo brzo odigrao svoje u bioskopima i preselio se na “video on demand” teritoriju.

Konačni utisak je da je film gledljiv, realističan, da izgleda dobro i da su lokacije lepo izabrane i snimljene. Sa druge strane, Drinking Buddies podražava život, i to je pitanje koliko uspešno, pošto osnovna premisa (romansa koja tinja ispod površine dugogodišnjeg prijateljstva) nije baš utemeljena u životnim iskustvima. Filmove ne gledamo uvek zato što podražavaju život, nego zato što nam nude nešto različito.