25.4.14

Blood Ties


2013.
režija: Guillaume Canet
scenario: Guillaume Canet, James Gray (prema francuskom filmu Les liens du sang)
uloge: Clive Owen, Billy Crudup, Marion Cotillard, Mila Kunis, Zoe Saldana, Matthias Schoenaerts, James Caan, Lili Taylor, Noah Emmerich, Griffin Dunne, Domenick Lombardozzi, John Ventimiglia

Žao mi je, ali ću prvo morati da vas zatrpam sa faktografijom, da biste uopšte znali o čemu pričam. Blood Ties je američko-francuska koprodukcija sa nemalim ambicijama – da oživi žanr kriminalističke drama i mafijaškog filma. Reditelj je proslavljeni francuski glumac Guillaume Canet koji je zabeležio velike uspehe i kao reditelj u svojoj zemlji, ali i širom sveta sa filmom Ne le dis a personne / Tell No One (2006). Zvuči banalno, ali ovaj film je zaradio preko 6 miliona u Americi, što je redak uspeh za film na stranom jeziku.
Poređenja su neizbežna. Tell No One je bio adaptacija i rekontekstualizacija američkog krimi-romana, a Blood Ties, Canetov rediteljski prvenac u Hollywoodu je re-make istoimenog francuskog krimića nastalog po romanu. U originalnom filmu, Canet je igrao jednu od dve glavne uloge i za očekivati je da je znao šta je radio kada se uhvatio adaptacije. Rekontekstualizacija je izvršena relativno znalački, radnja je iz Lyona prebačena u mitski Brooklyn 70-ih godina, obojena sa tadašnjom pop-muzikom, modom i automobilima. Scenarista James Gray je svojevrsni majstor za “period-piece” kriminalističke drame u okruženju Brooklyna, autor je nekoliko filmova na tu temu koji su vešto citirali novohollywoodske uzore. Verovatno je zbog toga i angažovan, pa će se u Blood Ties videti uticaji Lumeta, Scorsesea, Coppole, De Palme, Friedkina i drugih.
 
Sve u svemu, Blood Ties mora, kako kažu Amerikanci, ispuniti velike cipele, ne samo svojih uzora, nego i odličnog, napetog, dinamičnog i majstorski odmerenog originala. I u tome ne uspeva iz mnogo razloga. Prvi od njih je razvučenost, originalni film od 100 minuta je razvučen na preko dva sata, a da pritom ništa nije dodato u priči, nego su čak neki likovi iz nje izbačeni. Tih 20 i nešto minuta viška prolazi u dugim kadrovima, pogledima, pokušajima da se po svaku cenu izvuku emocije sa melodramom. Drugi problem je šarena glumačka postava, od kojih su neki dobri u svojim ulogama, dok drugima te uloge prirodno ne leže. Problem sa glumcima su i akcenti, brooklynski je posebno težak za nekoga ko nije lokalac. U tom smislu je Marion Cotillard potpuno promašen izbor. Treći i najveći problem je potpuno krivi fokus filma. Canet se previše trudi oko citiranja i dočaravanja vremenskog perioda, što čini pristojno, ali ne impresivno niti naročito precizno, a potpuno zanemaruje ton filma.
U centru filma su dvojica braće, jedan okoreli kriminalac Chris (Owen) koji upravo izlazi iz zatvora gde je ležao zbog ubistva, a drugi perspektivni i pošteni policajac Frank (Crudup). Njih dvojica su otuđeni, potpuno različite ličnosti i imaju dugu istoriju međusobnog zameranja. Već prvi dan braća, zajedno sa sestrom (Taylor), posećuju bolesnog oca (Caan), koji ih je sam odgajao i čija naklonost je prvi predmet sukoba među braćom.
Frank ima dobre namere da pomogne Chrisu, a i Chris ima dobre namere da živi pošteno, koliko može. Ipak, Chris je previše ogrezao u kriminal, i u poštenom životu se ne snalazi, bez love je i zeza ga ko stigne. Kada mu propadne ideja sa sopstveni posao, Chris se vraća na staru rutinu. Zbog toga će Frank prvi biti u problemu, jer će biti rastrzan između lojalnosti bratu sa kojim ima rivalstvo i lojalnosti policijskom poslu, gde zbog svoje familije ne uživa previše poverenja.
 
Kao da to nije dovoljno za tešku dramu i moralne dileme, u životu braće su još i tri žene. Frank ima nikad prežaljenu ljubav, Vanessu (Saldana), sa kojom će se povezati kada njenog dečka – gangstera (Schoenaerts) strpa u zatvor i sebi na taj način natovari opasnog neprijatelja na vrat. Chris će imati čak dve žene u svom životu, jedna je bivša žena Monica (Cotillard), autodestruktivna prostitutka i narkomanka, a druga je fina devojka Natalie (Kunis) koju je upoznao na poslu. Sve tri žene imaju veoma pasivne uloge.
Naprosto, previše toga se dešava, a obećanje uzbuđenja i akcije visi u vazduhu. To se retko kad i ostvari, mada ima par pristojnih scena. Ali one su ugušene ne samo primarnom dramom i moralnom dilemom koja proizilazi i iz familijarnih odnosa, ali i iz socijalne pozadine likova (brooklynska bela radnička klasa), nego i melodramatskim izvlačenjem emocija i obiljem praznog hoda. Ton svega toga je utišan, nema akcenata, i ništa nije u fokusu. Vidi se da je scenario napisan u najboljoj nameri, da reditelj zna da napravi dobru scenu kada zna šta hoće, ali veći deo filma se čini da nema pojma šta bi sa njim postigao.
 
Glumci su posebna priča. Owen i Crudup su sasvim pristojni i uverljivi svaki u svojoj ulozi, ali nikako ne funkcionišu zajedno. Više deluju kao potpuni stranci nego kao otuđena braća. Mila Kunis svoju nezahtevnu ulogu lako rešava, Zoe Saldana je veoma senzibilna, ali njen lik je motivacijski problematičan. Štos sa njima dvema je što su prelepe cure za svoje uloge, naprosto ne verujemo da bi dve takve lepotice padale na jednog nisko rangiranog kriminalca i jednog nisko rangiranog detektiva. Marion Cotillard je potpuni promašaj, jer je sama po sebi previše otmena za surovi lik koji igra, a pored toga ima gotovo nemoguć zadatak da govori engleski sa italijanskim akcentom. Jedino objašnjenje za nju u filmu je činjenica da je Canetova žena i da je nekako ugovorom uspela da poveže uloge ovde i u The Immigrnat, novom filmu scenariste Graya. Epizodni likovi su živahni i pristojno odglumljeni, po kvalitetu istupaju Schoenaerts kao brutalni kriminalac i James Caan kao ostareli familijarni patrijarh slab na starijeg sina barabu. Neki od “casting” izbora su toliko očiti da je jasno da služe samo da referiraju na neke filmove i serije, mada je interesantno videti kako Domenick Lombardozzi (The Wire, Breakout Kings) izgleda sa kosom.
Ono što donekle vadi film je atmosfera i to neukusno okruženje gangsterskog Brooklyna. Vadi ga i sam žanr koji ima verne fanove. Iako neće izazvati emocije, iako je razvučen, ravan i bez akcenta i fokusa, Blood Ties je ipak gledljiv film, ali ga mogu preporučiti samo ljubiteljima žanra. Ono što frustrira je činjenica da je to mogao biti mnogo bolji film, kada bi samo reditelj malo stao, razmislio i posložio priču kako treba i odvojio bitno od nebitnog. Sa mnogo više rada, Blood Ties bi bio verovatno jako dobar film.