3.4.14

Tyskungen / The Hidden Child


2013.
režija: Per Hanefjord
scenario: Maria Karlson (po romanu Camille Lackberg)
uloge: Claudia Galli Concha, Richard Ulfsater, Jakob Oftebro, Jan Malmsjo, Anders Nystrom, Per Myrberg, Charlie Gustafsson

Tyskungen, “pristojno” preveden kao The Hidden Child, pošto bi bukvalni prevod naslova sa švedskog bio Bastard, predstavlja prevaru od filma. Sam koncept priče je dobar i intrigantan i u prvih pola sata gledalac je bespogovorno navučen da vidi kako će se priča dalje odvijati. Loša stvar kod toga je što tu priča gubi svaku logiku i kontrolu, jedini cilj su joj šokantni obrati i vođenje gledaoca na krivi trag, dok sistemom eliminacije na pronađe krivca. To sve ima šmek jeftine literature za plažu, mehaniku Agathe Christie i drugih jeftinih krimića i sve u svemu ostavlja utisak namernog “plottinga”, izveštačenosti i lenjog pisanja.
Tu ni sjajna fotografija, ni dobra montaža, ni sigurna režija, pa ni solidna gluma ne mogu da poprave utisak. Naprotiv, ta činjenica je još više frustrirajuća. Ništa striktno filmski i zanatski u ovom filmu nije loše, to je jedna sasvim pristojna ekranizacija popularnog romana, osim činjenice da je po tom i takvom romanu film snimljen. Takvi romani su dokaz da ljudsko društvo stalno traži nove varijacije na jednu te istu temu, i da se varijacije s vremenom troše, pa moraju da se smišljaju nove, još uvrnutije od prethodnih, a da se sama osnova nikada ne promeni. Otuda toliko preokreta i besmisla, toliko kitnjastosti i intervencije na mestu gde bi sve trebalo da bude glatko. To funkcioniše u takvim romanima, ali ne i u filmovima.
Zapravo, ja nemam ništa protiv ekranizacija takvih romana, samo treba znati koliko se čega treba pridržavati. Oni su “meso i krompir” književnosti i od njih se lako naprave “meso i krompir” filma. Uostalom, ceo talas skandinavskih trilera vuče korene iz takvih romana. Millenium trilogija je s razlogom istupila prvo kao roman, a onda je snimljen i pristojna filmska verzija. Tajna njenog uspeha je bio udarac u meki trbuh švedskog društva, u njegovu mračnu i ljigavu prošlost koja je brzo pospremljena pod tepih. Millenium razotkriva nikad pokajane naciste u švedskom društvu, ali i prljave poslove države sa komunističkim monstrumima za koje javnost nije znala. Problem sa tim fazonom je što je nov i svež samo jednom, a kada se ponovi previše puta, postaje dosadan.
Da ne bi bio dosadan, Tyskungen svoje veliko otkriće smešta u prvu trećinu. To otkriće su, naravno, nacisti. I tu film upada u drugi problem, ako je vrhunsko otkriće na početku, dalja razrada toga može biti zeznuta stvar, ili je neko pešačko prekopavanje po prošlosti i otkrivanje tople vode, ili se prosto raspline u klasičan, dosadan “who done it”. Tyskungen je otišao po drugom putu, a misterija polako skreće u nekakvu paranormalnu špansku seriju (Jelena, hvala ti za formulaciju).
Film počinje sa nekoliko scena koje neće dalje uticati na tok filma. Erica (Galli Concha) rodi devojčicu. Njen muž policajac Patrick (Ulfsater) uzme porodiljsko bolovanje jer je u Švedskoj to normalno. Njeni roditelji dođu u posetu mladoj familiji, međutim na povratku kući poginu u čudnoj saobraćajnoj nesreći.
Ono što sledi nema blage veze sa ovim uvodom, koji se mogao sabiti u par lajni dijaloga. Šest meseci kasnije, na Ericinim vratima se pojavljuje od nje dosta stariji Goran (čita se “Jeran”, da ne bude zabune), koji tvrdi da njih dvoje imaju istu majku, koja je, navodno, svog prvenca rodila kao šesnaestogodišnjakinja, odmah posle rata, i dala ga na usvajanje. Goran je tu informaciju dobio od Fransa Ringholma, ubice policajca, neonaciste i doživotnog robijaša. Erica odbije svaki razgovor i istera matorana iz kuće. Međutim, kada pospremi tavan majčine kuće, otkrije neke zanimljive stvari, nacističku medalju i fotografiju na kojoj je majka sa još tri momka i jednom devojkom. Srećom, svi su potpisani, i Frans je jedan od njih.
U slično vreme, neko ubije Gorana na misteriozan način. Sumnja pada na Fransovog nećaka Pera (Gustafsson), i Frans i Erica imaju razlog da se nađu i je li, razmene informacije. Međutim, kako to biva, ništa nije onako kako se čini, svi nešto kriju, a na našoj junakinji je da sve to raspetlja.
I to bi bilo to, pošto se raspliće na veoma slučajne, melodramatične, neverovatne i ničim izazvane načine, likovi ulaze u priču da izgovore svoje, pa nestaju, nema konzistentnosti u njihovim stavovima onda i danas. Glumci su u redu, zanatske komponente solidne, režija sigurna i suverena za reditelja koji je pre ovoga snimio samo jedan dugometražni film. Scenario je nešto slabiji, ali iz izvornog materijala i nije moglo da se izvuče ništa bolje. Konačni utisak je loš, podvučen time što početni zaplet samo podgreva očekivanja. Ako je Tyskungen filmska jednačina za “meso i krompir”, onda je to obrok iz menze, meso je premasno, a krompir hladan i bljutav.