Barefoot

2014.

režija: Andrew Fleming

scenario: Stephen Zotnowski

uloge: Scott Speedman, Evan Rachel Wood, Treat Williams, Kate Burton, J.K. Simmons

Blebetao sam dosta o januarskom smeću od filmova i okvirno pomenuo da postoji i februarsko smeće. Razlika između ta dva smeća je žanrovskom pakovanju, u januaru prolazi sve i svašta, debilne komedije, akcije ili horori, dok se u februaru tržište puni sa romantičnim komedijama i ljubavnim filmovima, iz godine u godinu. Solidna vest je da su brojke u okvirima žanra u konstantnom padu, pa su autori primorani ili da smisle nešto novo ili da pokušaju da kasiraju na re-make varijanti nekog starog kultnog ljubića. Loša vest je da oni najčešće ne znaju kako smisliti nešto novo, pa ni kako napraviti re-make nekog tamo stranog filma starog deset godina. Barefoot je primer za takvu nepodopštinu.

Film počinje sa svačijim omiljenim “lošim dečkom” Jayem (Speedman) u klasičnoj rutini: ostavi neki neidentifikovani ležeći objekat u krevetu, ode u striptiz-bar gde mu prepričaju šta je radio prošle noći, pa onda u kazino ili na hipodrom iako nema love da priušti kockarsko sranje. Onda rutinu prekinu krimosi koji ga nasilno upozore da mu je to poslednja opomena. Kao šlag na torti, Jay radi kao domar u psihijatrijskoj bolnici, i to je deo njegove uslovne kazne, ali i tamo ošljari i govnari, napija pacijente, neprijatan je prema sestrama, zajebava doktore i ta sranja. Sve to bi bilo podnošljivo, iako je istrošeno odavno, da Speedman daje Jayu jednu hedonističku notu (ne možeš živeti kao neodgovorna budala ako barem delom ne uživaš u tome. Speedman međutim Jaya igra na ravnoj liniji, ne dižući ga iznad lošeg scenarija koji liku stavlja okove crne ovce / bludnog sina koji je na misiji da nervira bogatog taticu koji ga ne zarezuje.

Jayev plan je jednostavan, treba se smiliti ćaletu (Williams) ili barem kevi (Burton) na bratovoj svadbi, a prvi korak u tom pravcu je da na svadbu dovede devojku, a ne kurvu ili striptizetu. Kada ga sve ženske otkantaju, Jay se ingeniozno seti da upotrebi simpatičnu pacijentkinju kao svoju lažnu devojku. Kakva ideja! I eto nama naslovne bosonoge shizofreničarke zlatnog srca po imenu Daisy (Wood). Zašto oboje glavnih likova imaju imena iz The Great Gatsby nisam skužio, ali nema veze.

Sve u svemu, Daisy je kolekcija filmskih klišeja: delom “dragi autista” i ženska varijanta Rain Mana ili Forresta Gumpa, delom “manic pixie dream girl”, a pomalo i Carrie, seksualno nepismena i beskrajno naivna. Odgajana pod čvrstom majčinom palicom, sa mozgom koji je napunjen paranoidno-shizofrenih bedastoća, Daisy je gledala samo tri prikladna TV kanala, dva sa muzikom i jedan sa prizemnim reality programom. I sve bih nekako podneo da ona nije portretirana nekako neprikladno... privlačno. Njih dvoje će se upustiti u eskapade ove i one, drpiti neprocenjivo vredni ćaletov kamper, sresti divne ljude, učiti vožnju i svakodnevne veštine, pa i ljubav... Jasno vam je kuda sve to vodi.

Sa pozitivne strane, film fino izgleda. Scenario je blago rečeno užasan, neverovatan, sklepan od najopštijih opštih mesta, a režija dosadna i predvidljiva. Glumci su u filmu sputani. Treat Williams odrađuje ulogu rigidnog bogataša koliko mora, Kate Burton je tek za nijansu životnija. J.K. Simmons izvlači maksimum iz svoje uloge doktora, a i inače mu stoje uloge dominantnih ljudi na poziciji sa nekakvim autoritetom toliko da sve svoje uloge igra na veoma sličan način. Scott Speedman je neuverljiv i treba mu malo više šarma da bi uspeo da nam podvali takvog lika. Sa druge strane, Evan Rachel Wood je veoma živahna i uživa u promenama tempa koje ima njen lik, ma koliko taj lik neverovatan bio.

Konačni sud nije nimalo povoljan za Barefoot. Da je ton malo uvrnutiji i bajkovitiji, film bi mogao da se provari, a ovako ostaje samo čudan, neprijatan, na granici bolesnog kao šala o pedofiliji. Izbegavati, jer tu zaista nema ničeg pomena vrednog.