26.2.18

Cobain

kritika originalno objavljena na Monitoru

2018.
režija: Nanouk Leopold
scenario: Stienette Bosklopper
uloge: Bas Keizer, Naomi Velissariou, Wim Opbrouck

Ako nagrade govore više o onome ko ih dodeljuje nego o onome kome se dodeljuju, imena više govore o roditeljima nego o deci i ljudima koji ih nose. Moje sasvim obično ime tu nije reprezentativno, ima nas raznih i od raznih roditelja, što je prednost tako običnog imena. Šta, međutim, pomisliti kada se neko zove Cobain sa jasnom i jedinom asocijacijom na pokojnog Kurta? Da mu je majka suludi fan? Verovatniji izgled je njena narkomanija i sklonost nepromišljenim, impulsivnim odlukama. Uostalom, da je sina nazvala Kurt, možda bi pokazala da je u stanju nabaciti masku normalnosti.

Narečeni mladić (Keizer) je, usled majčine nebrige, odrastao po domovima i bežao od udomiteljskih familija. Sada mu je 15 godina i sistem je već umoran od brige od njemu, pa mu se izbor svodi na poslednju udomiteljsku familiju ili na ustanovu zatvorskog tipa u kojoj će dočekati punoletstvo. On, međutim, samo želi da se brine o svojoj majci (Velissariou), a ona je baš posebna priča, ponovo trudna, bez stalne adrese, na heroinu i alkoholu, voljna da bilo kakvu vrstu pomoći primi isključivo pod svojim pomerenim pravilima. Na sreću ili nažalost, Cobain nije gadljiv na rad, posao i novac, čak ni na to da radi za majčinog bivšeg makroa Wickmayera (Opbrouck) koji je jedina očinska figura koju poznaje. Međutim, kako to biva ljudi u toj branši nisu baš tolerantni, taktični i puni razumevanja…

Linearan kakav već jeste, Cobain je film koji se lako prati i nosi očekivanu moralnu poruku, pa je zato pogodan za tinejdžersku populaciju kao ciljnu grupu, o čemu govori i premijera u sekciji Generation 14plus u Berlinu. Naravno, pod uslovom da zaista verujemo da su današnji tinejdžeri ili tinejdžeri generalno tako naivni da ne propituju te pojednostavljene obrasce dobrog i lošeg. Štos je, međutim, u tome da film ne dobacuje dalje od nivoa za plašenje dece i roditelja, o nastavnom osoblju da i ne govorimo. Naravno, nije moralno upitno da deci ne treba prodavati heroinski snobizam i slične koncepte iz filmova za stariju publiku, ali problem cele te “after school special” varijante je što je bazičnija i naivnija od svoje publike.

Cobain se drži tek mrvicu iznad toga zahvaljujući kompetentnoj glumi Basa Keizera i fotografiji pogodnoj za evropski arthouse film sa kamerom iz ruke koja se mota oko protagoniste. Odrasli u filmu su uglavnom jednodimenzionalni likovi, pa glumci zapravo nemaju s čime raditi i onda afektiraju, a klišei kojih je film pun (seksualno sazrevanje i “deal” sa jednom od Wickmayerovih prostitutki, da navedem samo neke) utisak zakopavaju još dublje u sivu zonu.

Nanouk Leopold je svakako autorica sa više potencijala od toga da radi nešto ovako obično, što je i dokazala svojom ranijom karijerom izgrađenom na ženskim likovima, pa i svojim prethodnim filmom It’s All So Quiet koji je možda pomalo nemušt i zatvoren, ali makar može zaintrigirati nesvakidašnjom temom i uglom iz kojeg joj pristupa. Eksperiment sa filmom za omladinu ipak nije urodio plodom, iako je teško reći da je negledljiv.