19.2.18

Darkest Hour

kritika objavljena na Monitoru

2017.
režija: Joe Wright
scenario: Anthony McCarten
uloge: Gary Oldman, Lily James, Kristin Scott Thomas, Ben Mendelsohn, Stephen Dillane, Ronald Pickup, Samuel West, David Schofield

Moram priznati da sam izbegavao gledanje ovog filma koliko se može, ali sezona Oscara i skor od 6 nominacija ipak zahtevaju određeno poštovanje od nekoga ko se izdaje za filmskog kritičara. Nisam zazirao od kvaliteta filma, i laiku je jasno da je Darkest Hour u najmanju ruku korektan film “oscarovskog tipa”, ratna biografija osebujne ličnosti kao što je to Winston Churchill i da bi tu malo toga smelo poći naopako. Razlog mog oklevanja i odlaganja gledanja bila je prosta zasićenost materijalom te sorte ove godine: ovo je već drugi biopic o Churchillu (prvi, imena Churchill, nije na potpisnika ovih redova ostavio jak utisak, odličnoj glumi Briana Coxa unatoč), te treći koji se bavi temom “blitzkrieg” faze Drugog svetskog rata iz britanske perspektive i gde se barem ponešto od radnje vrti oko Dunkirka (osim još jednog višestrukog kandidata za Oscare, Nolanovog filma Dunkirk, tu je još i Their Finest Hours, tehnički iz pretprošle godine, ali sa distribucijom iz prošle).

Na ovom mestu moram dodati da mi Joe Wright nije ni blizu liste omiljenih reditelja, da mi njegov opus filmova, naročito onih sa Keirom Knightley u glavnoj ulozi (Pride and Prejudice, The Atonement, Anna Karenina), nije nimalo impresivan i da mi njegov “raskošni” stil najčešće deluje hvalisavo. Takođe, činjenica da scenario potpisuje Anthony McCarten (The Theory of Everything) takođe ne uliva puno poverenja da će Darkest Hour u debatu doneti nešto supstancijalno novo.

Na generalnom nivou to i ne čini: Churchill je portretiran tako kako ga i inače zamišljamo, kao vešt govornik, samouvereni državnik preke naravi, oštrog jezika i nezdravih navika, povremeno sklon depresijama, odnosno padovima samopouzdanja, iz kojih ga izvlači požrtvovana i inteligentna supruga Clemmie (Scott Thomas). Znamo da je njegovo imenovanje na premijersku poziciju bio iznuđen izbor, a da on, svojem vojnom i političkom iskustvu unatoč, nije bio prvi izbor ni svoje partije ni kralja Georgea VI (kojeg sa vrlo limitiranim zamuckivanjem impresivno igra Ben Mendelsohn), već jedino kompromisno rešenje na koje je htela pristati i parlamentarna opozicija.

Pod slojevima šminke i maske, te u kalupu koji mu proširuje telesne gabarite (“fatsuit”), igra ga, maestralno, Gary Oldman. Britanskog glumca je američka Akademija do sada uglavnom zaobilazila kada je reč o nominacijama, pre ove ima samo jednu (za glavnu ulogu u Tinker, Taylor, Soldier, Spy) i sada ima izgledne šanse da osvoji kipić, pa s tim u vezi ostatak nominacija koje je film zaradio treba gledati kao logističku podršku u tom ostvarivom cilju. Nagrada bi svakako bila zaslužena, sve i da neko ima bolje ostvarenje od njega (recimo Daniel Day Lewis u Phantom Thread), ono ne može biti toliko bolje. Oldmanov Churchill nije ni blizu proste imitacije istorijskog modela već veoma prefinjeni balans između prepoznatljivog i sasvim svežeg, pa mu je tako osim, za oscar-filmove standardnih momenata političkih govora, najjača tačka momenat ljudske slabosti u kojima svog neprijatelja Hitlera vređa nazivajući ga ludakom i, krajnje klasistički, molerom i kaplarom.

Za pohvalu je još i pomenuta razmetljivost Wrightovog stila koja je ovde pravilno usmerena i dolazi do izražaja na pravi način. U svojim poigravanjima sa kamerom i osvetljenjem, reditelj se ne libi čak ni da citira žanrovske klasike dok svejedno budno motri na atmosferu koja mora biti mračna i smrtno ozbiljna. Takođe, odluka da se Nemci ne vide, već da se posledice njihovih delovanja (bombe i borbe) pojavljuju kao svojevrsni intermezzo takođe je ispravna i film čini ritmičnijim, kao i ponajbolje scene, one koje prikazuju kućnu idilu sa Clemmie i strogom državniku i jezikavom političaru daju novo, humanije lice. Ulogu negativaca onda moraju da preuzmu konzervativci koji su bili za mir sa Nemačkom, bivši premijer Neville Chamberlain (Pickup) čija politika ustupaka Hitleru u dobroj veri da on neće pogaziti dogovorene uslove nije davala rezultata godinama pre toga i partijski favorit za premijersku fotelju maskiran u surovog realistu, Halifax (Dillane) koji uglavnom održava napetost sukoba na nekom nivou.

Tu dolazimo do inherentnog problema kod filmova ovakvog tipa: nije nam samo poznata istorija, što je samo po sebi “spoiler”, već i dramaturgija podžanra istorijskih ratnih biografskih drama po istinitom događaju. Kralj, predsednik ili premijer će održati taj govor, ukinuti ropstvo, povesti sile dobra u borbu protiv sila zla, a masa će mu pljeskati u parlamentu ili na trgu, a toj masi će se priključiti i negativac koji priznaje poraz. Naravno, uvek je pitanje kako te tačkice spajati od početka preko sredine do kraja i tu ima prostora za inovativnost i kreativnost. Možda je ponajbolji primer za to Spielbergov Lincoln u kojem nismo očekivali toliku količinu političkog mešetarenja, što film čini zabavnim, čak i nepredvidljivim poznatosti istorijskih činjenica unatoč. Darkest Hour ne dostiže taj nivo, a jedini pokušaj da se film izvede van očekivanog kanona završava neuspešno i u još glupljem klišeu na rubu da potopi ceo film: Churchill ulazi u vagon metroa i tamo sluša glas naroda, pa odatle formulira svoj politički stav.

U konačnici, kada se podvuče crta, Darkest Hour i pored briljantne glume Garyja Oldmana, fotografije Bruna Delbonnela i njene upotrebe od strane Joea Wrighta, ostaje tek blago natprosečan film. Možda je stvar i percepcije usled zasićenja i možda mu je glavni krimen što nije drugačiji kao Dunkirk i što je u pitanju “lovac na oscare” starog kova kada su takvi filmovi toliko izašli iz mode da zaista moraju biti sjajni da bi skrenuli pažnju na sebe.