21.2.18

Lucky

kritika originalno objavljena na DOP-u

Jedan od uspešnijih viceva iz kultne srpske animirane satirične serije Nikad izvini (varijacija na temu Stilskih vežbi Raymonda Queneaua u kojoj se likovi – političari ponašaju isto “in character” u obilju prepoznatljivih kulturoloških konteksta, od TV reklama za deterdžent preko telenovele na esperantu do Star Warsa i Matrixa), bio je to da, upitan o iskustvima o kućnim ljubimcima, Vojislav Koštunica (bivši premijer poznat po svom letargičnom govoru, ako ga se neko još seća) izjavi: “Imao sam kornjaču, ali mi je pobegla.” Ova urnebesna “lajna” se ne reinkarnira direktno u filmu Lucky, rediteljskom prvencu glumca Johna Carolla Lyncha, ali tajnoviti odlazak kornjače od njenog vlasnika Howarda (reditelj David Lynch, nije u srodstvu sa svojim prezimenjakom, u jednoj od začudnih glumačkih ekskurzija) tu nije samo “running joke” (namerno takva konstrukcija!), nego i jedna od potpornih tačaka radnje. Druga potporna tačka je i okidač za radnju, pad nesvakidašnjeg naslovnog junaka kojeg igra Harry Dean Stanton, ratnog veterana, strastvenog pušača, vežbača joge i mentalne gimnastike kroz rešavanje križaljki koji će Luckyja naterati na razmišljanje o zamoru materijala, smrtnosti i svom vremenu na Zemlji.

U filmu se, primetićete, uglavnom ništa ne dešava, odnosno dešavaju se događaji niskog intenziteta, dnevne rutine jednog starca, cigarete, joga, posete lekaru, lokalnoj trgovini i zalogajnici, šale sa kuvarom i konobaricom, posete koktel-baru i interakcija sa prijateljima, pre poznanicima, verbalni ping-pong i večito filozofsko pitanje je li realizam prava stvar. Sve se to odvija u pustinjskom gradiću punom čudnih, ali dobrih ljudi. U suštini sasvim dovljno da nam skrene i zadrži pažnju.
Pravi vic, međutim, nisu ni David Lynch, ni Ron Livingston (tip iz Office Space koji ovde igra prodavca osiguranja sa ljudskom dušom), ni brojna druga lica kojih se možda i kroz maglu sećamo poput Toma Skerritta sa kojim je Stanton delio ekran u Alienu. Pravi vic je upravo Stanton, karakterni glumac odogovoran za blizu 200 uglavnom dirljivih i pamtljivih epizodnih uloga u filmovima širokog raspona, od westerna B-produkcije s početka karijere do kultnih ostvarenja poput Aliena i arthouse lektire kao što je to Wendersov Paris, Texas i dobar deo Lynchovog opusa. Od njega smo do sada dobivali i prepoznatljivost i promenljivost za potrebe uloge i lice koje odiše integritetom, ali u principu ga nismo viđali kao protagonistu.


Dokumentarac Harry Dean Stanton: Partly Fiction smiksan od isečaka iz njegovih filmova se ne računa, ali već u naslovu pogađa suštinu – samozatajnost i legendarnost takvu da bi sam Stanton mogao vrlo lako biti lik iz nečijeg filma, i to vraški dobrog. Lucky nije samo Stantonov film, niti je nekakva neukusna posveta dugotrajnoj karijeri, već je film o Stantonu jer je Lucky kao lik u velikoj meri podudaran onome što smo povremeno mogli da saznamo o Stantonu kao čoveku. Cigarete nisu fol, zdravo-nehajan odnos prema zdravlju takođe nije fol, kao ni službovanje u mornarici za vreme Drugog svetskog rata, kao ni pevanje jer je glumac po tome poznat i njegovo ime je prisutno na “soundtracku” za film.
Scenaristi Logan Sparks, inače nekada asistent produkcije, i Drago Šumonja, glumac i dokumentarist, očito su odlično poznavali Stantona, dalje od njegove filmske persone i trivije, pa su scenario pisali samo i isključivo s njim u mislima za glavnu ulogu. Izbor debitanta za reditelja takođe nije tako rizičan kada se uzme u obzir da je John Caroll Lynch takođe karakterni glumac, večiti epizodista i retko negativac koji vrlo dobro poznaje problematiku takve pozicije.

Nažalost, Harry Dean Stanton je umro u 91. godini života, ni mesec dana pre svetske premijere filma, pa nije mogao da vidi film sebi u čast. Verujem da bi bio i više nego zadovoljan kako je ispao Lucky kao njegov stvaralački testament.