The Outsider

2014.

režija: Brian A. Miller

scenario: Brian A. Miller, Craig Fairbrass

uloge: Craig Fairbrass, Shannon Elizabeth, James Caan, Jason Patric, Melissa Ordway

Reč koja mi prva pada na pamet za ovakav film je bedno. Ovo je bedna kopija Soderberghovog filma The Limey (1999) sa Terrencom Stampom u glavnoj ulozi, s tim da je u The Outsideru glavni glumac Craig Fairbrass bedna kopija Jasona Stathama koji ne može da izvuče čak ni malo humora iz cockney akcenta za koji su često potrebni titlovi, i prema kojem Steven Seagal deluje kao veoma ekspresivni, karakterni glumac. Radnja filma se dešava u Los Angelesu, što bi treba da asocira na neo-noire koji ispituju hollywoodsko podzemlje, ali čak su i tu autori i producenti omanuli: film je sniman u nimalo sličnom Batton Rougeu.

Zaplet je suviše dobro poznat: bivši vojni specijalac, sada na unosnom ugovoru kod privatne security firme muževnog imena Lex Walker (Fairbrass) dobija vest da je njegova kćerka, sa kojom par decenija nije bio u kontaktu, umrla od prevelike doze, a da on mora da odradi identifikaciju. Međutim, telo u mrtvačnici nije telo njegove kćeri, nego telo neke tamo ženske. Iz razloga neznanih, Lex skonta da je njegova jedinica živa i u opasnosti. Iako ne zna ništa o Los Angelesu, sjajno se snalazi i istražuje, a prvi osumnjičeni mu je njen bivši šef, internet-milioner Schuster (Caan). Lex ide okolo, šiba se, upucava zlikovce, ali policiju za to nije preterano briga, pošto detektiv (Patric) koji vodi slučaj ili ima neobjašnjivu simpatiju za zabrinutog oca. U tom poduhvatu mu pomaže zgodna konobarica (Elizabeth) obučena u tesnu haljinu. Negde na pola filma će pronaći kćerku (Ordway), koja će objasniti o čemu se tu radi, pa će svi zajedno smisliti plan i obračunati se sa glavnim zlikovcem.

Najmanji problem je što je zaplet generalno neobjašnjen, što je sve na dugačkom štapu. To čak dodaje malo šmeka akcionih filmova snimljenih direktno za video u kojima čovek sa misijom ili željan osvete taba koga stigne, razbija glave i ispucava duhovite linije. Problem počinje kada policajci Walkera zovu “Limey” (pogrdan naziv za Engleza), priznajući bezočnu krađu, čak bivajući ponosni na nju, i kršeći prvo pravilo dobrog marketinga: kada prodaješ đubre, nemoj podsećati ljude da postoji i bolji proizvod od tvog. Poređenja sa Soderberghovim filmom su posebno bolna za The Outsider, pošto ovaj klasični B film potpuno nemaštovito kasapi ono što je bilo najzanimljivije u The Limey, one predivne flashbacke na London 60-ih i tadašnji život u miljeu sitnih kriminalaca. Ovde su likovi zakucani u svojoj datosti, žene su ili kurve ili žrtve, muškarci prebijaju ili bivaju prebijeni.

Sporedni glumci glume koliko moraju. Jason Patric ne skriva nezainteresovanost, ali on nije onaj cool detetiv iz noir filmova, već deluje kao frajer koji čeka u redu u banci da podigne pare, što mu je bazično i cilj sa ovim filmom. James Caan je ljigaviji nego inače, ali solidno uverljiv kao zlikovac, mada mu konstantno izleće newyorški akcenat kad mu vreme nije. Glumice su uglavnom pasivne.

Craig Fairbrass ima u biografiji sinhronizaciju kompjuterskih igrica i britanske akcione i TV filmove, što baš i nije neka referenca. Ima i muževnu pojavu, visok je skoro dva metra, jak kao svinja i deluje kao čovek koji je sposoban da nekom razbije glavu. Ima i ležeran stav i autoironiju potrebnu za akcione filmove, ali ovde to ne dolazi do izražaja zbog očajnog scenarija i režije. Sa pravim materijalom Fairbrass bi možda i bio akciona zvezda, ali ovde ne uspeva.

Krivica se može svaliti na njegovog kreativnog partnera Briana A. Millera, koji je klasičan štancer bezukusnih akcionih trilera, koji snima tempom od jednog filma godišnje. Sa mizernim budžetom, jeftinim efektima i obiljem dosta mutnih i haotičnih tuča, The Outsider nije ni mogao da bude bolji i zabavniji film. Ovo je film sa dna kace, samo za pasionirane ljubitelje žanra kojima je važno šta gledaju, a ne da li je to dobro.

Adult World

2013.

režija: Scott Coffey

scenario: Andy Cochran

uloge: Emma Roberts, John Cusack, Evan Peters, Armando Riesco, Shannon Woodward

Pretpostavljam da ima puno ljudi na ovom svetu koji su studirali poeziju sa namerom da postanu pesnici, čiji su se snovi raspali u okršaju sa realnim svetom. Ako niste muzikant, pisac džinglova i slogana ili imate ludu sreću da vas “zapakuju” u nekoj izdavačkoj kući, od sklepanja stihova se nećete obogatiti. To, naravno, važi za Ameriku i još par dovoljno velikih i razvijenih zapadnih zemalja, gde se možda i može živeti od muzike ili pisanja džinglova, dok je u manje srećnim krajevima sveta situacija za buduće pesnike još pesimističnija.

Upravo na toj pretpostavci se vozi Adult World, film o odrastanju, poeziji i seksualnim igračkama. Ko me poznaje, zna da se ježim od tako nemaštovitih kritika mladalačke razmaženosti, besmislenog veličanja mukotrpnog rada i osamostaljivanja po svaku cenu. Ključna reč tu je “nemaštovito”, pošto ptići kad-tad moraju iz gnezda i moraju raditi da bi živeli, ali zašto ta kritika ne bi bila nadahnuta, maštovita, a ne popujuća i predvidljiva?

Film prati Amy (Roberts), curu sa diplomom iz poezije, ništa radnog iskustva, ogromnim studentskim kreditom i željom da se probije kao pesnikinja. Amy je grozan i iritantan lik, nadobudna do besmisla, opsednuta samom sobom. Pošto je vrlo malo poslodavaca u provinciji države New York koji su impresionirani diplomama iz poezije, Amy se zapošljava u sex shopu inventivnog naziva Adult World koji služi kao metafora za naslov ovog filma. Tu će ona upoznati galeriju likova, od veoma toplih vlasnika, preko simpatičnog Alexa (Peters) do veoma klišeiziranog transrodnog kolege (ili transrodne koleginice, kako god da vole da se nazivaju). Slatki mali sex shop koji liči na slatku malu knjižaru je jedan jako simpatičan detelj sa “vintage” konotacijom. Internet i teror amaterizma koji isti podstiče čini da knjige, ali i porno-časopisi i video-trake postanu relikvije jednog prošlog doba, ali sav taj retro opstaje kao niša na tržištu.

U slobodno vreme Amy će “stalkati” lokalnu pesničku zvezdu, Rata Billingsa (Cusack), tipa kojem se posrećilo da vrlo mlad postane bogat i slavan zahvaljujući svojoj poeziji, i koji od tada živi na staroj slavi i biva sve ciničniji kako vreme prolazi. I hvala scenaristima na tome, jer, iako Amyno manijačenje nije nimalo simpatično, to nam u priču uvodi Johna Cusacka u neverovatno dobroj ulozi bez kočnica. Iza njegove ogorčenosti i cinizma ima nečeg velikog i mudrog, ima uvida u svu surovost ovog sveta, ali i u potrebne sastojke umetničkog sazrevanja.

Talenat nije dovoljan, a Amy ga pritom i nema, mnogo važnije je iskustvo, inspiracija i poznavanje samog sebe. U ključnoj sceni Rat joj objašnjava da sada ona nije nikakav pesnik, nije čak ni loš, jer nije živela, nego je provodila vreme u kući i školi, da treba da proputuje, da razmišlja, da se učlani u religijski kult ili da završi u zatvoru. Taj komentar upućen od strane prilično isfoliranog matorog prdonje možda zvuči neprimereno i osuđujuće, ali je sasvim na mestu uzevši u obzir da su mlađe generacije uljuljkane u snovima o posebnosti i veličini.

Ako se izuzmu generalni popujući ton otkrivanja tople vode i sveprisutni neinventivni songovi, ovo bi bio sasvim gledljiv, prosečan indie filmčić. Ima nešto simpatičnih likova, Cusack je neverovatno dobar u svojoj ulozi i priča je probavljiva. Međutim, mana filma je glavna junakinja, koja je očajno napisana, ali zato sveprisutna. Kao so na ranu to dolazi činjenica da Emma Roberts nije glumica za tu ulogu, njena izvedba je histerična, bez imalo artikulacije i od nesimpatičnog lika stvara nepodnošljivog i neuverljivog, jer u njenoj izvedbi Amy deluje kao da je izašla iz srednje škole, a ne sa faksa. Međutim, problem je što je ovaj film stvoren oko TV zvezde Emme Roberts (American Horror Story), da je čak i njen dečko dobio nekakvu ulogu.

Ono što me zbunjuje je poruka ovog filma. Ako nisi za poeziju, uvek možeš pisati / snimati / prodavati pornografiju? Da li je to jedino što nam svet odraslih nudi? Šta je alternativa? Ili je Adult World jednostavno nemušt film koji ne zna šta bi rekao?

In Fear

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013

scenario i režija: Jeremy Lovering

uloge: Alice Englert, Iain De Caestecker, Allen Leech

E, ovo nije baš lako naći u modernoj kinematografiji, ekonomičan film u svakom smislu, od broja likova i lokacija do skoro nepostojećih specijalnih efekata, koji deluje minimalistički “stylish”, a ne siromašno, i koji pored stila nudi i nemalu količinu supstance, koji je hrabar da se poigra sa žanrovskim konvencijama horora i trilera i predloži nešto novo. In Fear je jedan od zanimljivijih filmova u poslednje vreme, projekat kome je bila posvećena dužna pažnja i koji je realizovan sa potrebnom hrabrošću.

U pitanju je film čijih se tri četvrtine radnje dešava u jednom jedinom autu koji nije često u pokretu. Njegovi likovi su sveži mladi par, Tom (De Caestecker) i Lucy (Englert), na samom početku veze. Tom je očito poprilična papčina od čoveka, ali je dovoljno slatkorečiv da ubedi Lucy da ide sa njim na festival. Da stvar bude veselija, mali ljigavac sprema ljigavo iznenađenje, bukirao je osamljeni hotel u nekoj irskoj zapizdini ne bi li oni pre festivala imali jedno veče za sebe gde bi Tom mogao da... Dalje znate i sami.

Na putu su napravili pauzu u jednom pabu, i dok je Lucy otišla do toaleta, desio se incident koji će možda, a možda i ne, imati reperkusije u ostatku filma. Ono što zasigurno znamo je to da je atmosfera čudna. Još čudnije je to što ih vodič dovede samo do zaključanog ulaza na imanje, ali ne i do hotela. A kada se još izgube po lavirintu šumskih cestica i shvate da se neko zezao, pa ispremeštao znakove tako da se samo vrte u krug, shvataju da su u ozbiljnim problemima. Pojma nemaju gde su, ne mogu da se okrenu i vrate nazad, benzina nemaju neograničeno. Razloga za strah je dovoljno i ovako, ali ono pravo tek sledi. Tu i tamo vide maskiranog čoveka, na njih se umalo sruši drvo, na putu će povremeno naletati na svoje razasute stvari...

Poseban štih tome da je da su oni na početku veze, ne poznaju se dobro i nemaju izgrađeno poverenje jedno u drugo. Dodatno, Tom je ljigavac i konfliktni tip i možda vuče repove za sobom, a Lucy je sklona panici i vrlo teško se drži sabrano. Svako zaustavljanje, svačiji izlazak iz auta stvara atmosferu neposredne opasnosti.

Negde na pola filma njih dvoje će naleteti na Maxa (Leech), momka okrvavljene glave koji tvrdi da živi u blizini i poznaje put, te da ga proganjaju isti ljudi koji proganjaju njih dvoje. Problem sa njim je što nije baš najsvesniji šta se oko njega dešava i ne govori potpuno koherentno. Mogućnosti su dve, ili zaista govori istinu, ili ih masno laže...

Posebno zanimljiva činjenica je da vi, cenjeni čitaoci, sada znate više nego što su to znali glumci pre nego što su počeli da snimaju određene scene. Snimajući scene po hronološkom redu (što nije čest ni naročito ekonomičan postupak, ali je ovde to moguće zbog relativno malog broja lokacija) i dajući glumcima samo okvirne naputke i separate od teksta, efektivno ih držeći u neizvesnosti, reditelj Jeremy Lovering izvodi jedan hrabar i rizičan eksperiment. Ako glumci ne znaju tekst unapred, mnogo su prirodniji, i njihova gluma se više svodi na reakciju. Sa druge strane, ako ne znaju tekst, ne znaju čega se njihovi likovi plaše, pa su prinuđeni da odigraju strah “opšteg tipa”, što nije uvek zgodno i dovoljno.

Osim na glumce, film se dosta oslanja na zvuk, fotografiju i montažu. Fotografija u filmovima koji su skučeni na uzak prostor ume da bude dosadna, ali ovde to nije slučaj. Direktor fotografije David Katznelson sjajno koristi prostor, ne pribegava besmislenom “shaky-camu” i blentavim subjektivnim kadrovima, tako da gledalac nema osećaj gubitka orijentacije, barem ne više nego likovi u filmu. Montaža je posebno važna u domenu horora i trilera, posebno onih u kojima treba postići i “jump scare”, pored atmosfere i ovde je na vrhunskom nivou. Tonska shema je efektna, ali se na momente čini preterano sugestivnom i nedovoljno suptilnom. Svaki trzaj je najavljen pojačanjem dinamike u muzici.

Reditelj Lovering je veteran televizije, što je čest slučaj u Britaniji, ali se televizijski pedigre na ovom filmu ne vidi. Možda je to bio jedan od razloga da iza njega stane kompanija Big Talk, neka vrsta britanskog indie giganta koja od profita sa televizije finansira inovativne filmove poput ovog ili, recimo Sightseers. Premijerno prikazan na Sundance festivalu prošle godine, ovaj film je privukao solidne distributere za veća tržišta, a Loveringu napravio reputaciju autora na kojeg se treba računati. Slično kao i reditelj, i glumci su poznatiji sa televizije, Iain De Caestecker iz serije Agents of S.H.I.E.L.D, a Allen Leech iz Downtown Abbey. Jedino je Alice Englert većinu karijere ostvarila na filmu, u priči o odrastanju Ginger & Rosa, te u “young adult” filmu Beautiful Creatures.

Sad, budimo iskreni, nije ovo film bez mane. Za početak, likovi su pomalo tipski i generički, a i kako ide prema raspletu, film sve više pada u koherentnosti, a sam rasplet nema ni izbliza moćan “payoff” koji najavljuje, nego se svodi na jedan prilično neuverljiv šok i prilično generičko objašnjenje. Na svu sreću, to ne kvari dojam preterano, In Fear će ostati zanimljiva psihološka studija straha, zanimljivo žanrovsko ostvarenje, ali i ostvarenje na polju filmske tehnike, pošto uspeva da napravi mnogo sa malo sredstava.

Short Term 12

2013.

scenario i režija: Destin Daniel Cretton

uloge: Brie Larson, John Gallagher Jr, Rami Malek, Stephanie Beatriz, Kaitlyn Dever, Keith Stanfield, Franz Turner, Alex Calloway

Malo je filmova, posebno iz indie sfere, koji su dobili takvu nepodeljenu pažnju kritike i dobre ocene. Short Term 12 se hvata sa veoma ozbiljnom temom, ali na jedan svež način. Film je na momente potresan, ali isto tako može biti živahan, zabavan, relaksiran, i više od svega, doima se kao iskren.

Radnja se vrti oko doma za nezbrinutu decu od kojeg potiče i naslov. To nije jedno od onih groznih mesta sa rešetkama i strogim vaspitačima, već obična kuća sa prostranim dvorištem. Upravnik doma je Jack (Turner), verovatno psiholog po struci, ali njegova zaduženja su birokratska. Ostatak zaposlenika su neka vrsta vaspitača ili, kako šefica smene Grace (Larson) objašnjava novom zaposleniku po imenu Nate (Malek), njihov zadatak je da pruže sigurnu okolinu svojim štićenicima, ne da im budu prijatelji, surogat-roditelji, doktori ili terapeuti. Naravno, pravila su jedno, realnost je drugo, tim klincima više nego išta treba malo razumevanja i podrške, i u tome su Grace i njen kolega i verenik Mason (Gallagher) pravi eksperti.

 

A klinaca ima raznih. Tu je Marcus (Stanfield), osamnaestogodišnjak koji mora uskoro napustiti dom i koji iz spoljnog sveta nosi samo ožiljke, te je za njega nespreman. Tu je i šaljivdžija i zajebant Luis, tu je i simpatični autist Sammy (Calloway) koji se igra sam sa lutkama koje mu služe kao surogat za familiju, ili jednom dnevno pokušava da pobegne iz doma. Međutim, dolazak problematične, svadljive buntovnice Jayden (Dever) će pokrenuti lavinu potisnutih emocija kod Grace.

Naime, njih dve dolaze iz sličnih okruženja, imaju slične načine izražavanja (crtanje), čak i gotovo iste tikove. U Jayden, Grace vidi sebe u tinejdžerskim godinama i oseća snažnu želju da joj pomogne. Problem je što Grace možda može da pomogne drugima, ali ne i samoj sebi sa traumom koju je doživela. Naravno, ne pomaže ni to što je Grace na jednoj od prekretnica u životu, trudna je, želi da zasnuje svoju familiju, ali nije uverena kako će se pokazati u ulozi majke.

Scenario filma se povremeno približava granici patetike i tipske melodrame, ali ima pokrića u “background” priči. Naime, Short Term 12 je razrada, produžetak istoimenog kratkometražnog filma, a autor je imao iskustva sa radom u jednoj takvoj ustanovi. To se najbolje vidi u pažnji koja je posvećena detaljima dnevnog posla vaspitača, grupnim ispovednim seansama, pretresanju soba, igrama u dvorištu. Dva su posebno jaka momenta u filmu, koji i pored toga što su malo verovatni filmski klišeji deluju iskreno. U jednom Marcus čita svoju rimu napisanu iz dubine duše o svom groznom detinjstvu na ritam koji udara Mason, da bi nešto kasnije brijao glavu i bio srećan što nema vidljivih ožiljaka od batina koje je dobijao. Drugi momenat se tiče Jayden i Grace, Jayden joj čita potresnu bajku o ajkuli i hobotnici, praćenu morbidnim ilustracijama, pričajući zapravo svoju životnu priču o odnosu sa ocem. 

 

Nesavršenosti scenarija su ispeglane sjajnom režijom, koja nam radnike i štićenike daje u intimnom tonu, a da nije intruzivna. Mala zamerka ipak stoji na dramaturgiji, jer cela priča o Grace, njenom privatnom životu i traumama, te o njenim dilemama glede rađanja deteta u takav svet, deluje suviše klasično i zgodno, a u poslednjoj trećini taj aspekt preuzima primat nad događajima u domu. Stiče se utisak da se film udara nisko i pokušava da izvuče emocije, mada to je nekako i primereno s obzirom na temu. Jedino što deluje kao višak je njen sukob sa šefom.

Glumci su briljantni u svojim ulogama. Mladići i devojke koji igraju štićenike su neverovatno ležerni. Čini se da je pred Keithom Stanfieldom briljantna karijera, a slično se može reći i za Kaitlyn Dever koja dostojanstveno nosi ulogu koja se vrlo lako može preglumiti. Ni stariji glumci nisu ništa lošiji, John Gallagher nalazi apsolutno pravu meru između iskrene podrške i šlamperaja kao Gracin dečko i kolega Mason, a Rami Malek pogađa sve prave tonove kao neiskusni novajlija Nate. 

 

Ipak, ne treba zaboraviti da je ključna figura ovde Grace, koju maestralno igra Brie Larson. Mlada glumica nema ni 25 godina, a ima već 40 naslova iza sebe, od detinjstva do danas. Imala je sreću da kao dete nije imala zvezdane uloge koje će je obeležiti, pa je ostvarila toliko naslova i ispostavila se kao versatilna, kako na filmu, uglavnom nezavisne produkcije, tako i na televiziji. Ovo joj je prva glavna uloga, i to kakva! U nimalo zahvalnoj ulozi, ona je savršeno odmerena, kada treba je veoma intenzivna, ali najvažnije od svega, potpuno prirodna i ležerna.

Short Term 12 možda deluje kao nešto poznato i ništa novo, ali se u njegovim finesama otkriva potpuno drugi svet. Već godinama je američka nezavisna produkcija mnogo življa i različitija od Hollywooda i večite trke za profitom, a Short Term 12 to potvrđuje na najbolji način. Iako nije film bez mane, to je snažan film sa jakim autorskim potpisom i od mene dobija apsolutnu preporuku.

Tyskungen / The Hidden Child

2013.

režija: Per Hanefjord

scenario: Maria Karlson (po romanu Camille Lackberg)

uloge: Claudia Galli Concha, Richard Ulfsater, Jakob Oftebro, Jan Malmsjo, Anders Nystrom, Per Myrberg, Charlie Gustafsson

Tyskungen, “pristojno” preveden kao The Hidden Child, pošto bi bukvalni prevod naslova sa švedskog bio Bastard, predstavlja prevaru od filma. Sam koncept priče je dobar i intrigantan i u prvih pola sata gledalac je bespogovorno navučen da vidi kako će se priča dalje odvijati. Loša stvar kod toga je što tu priča gubi svaku logiku i kontrolu, jedini cilj su joj šokantni obrati i vođenje gledaoca na krivi trag, dok sistemom eliminacije na pronađe krivca. To sve ima šmek jeftine literature za plažu, mehaniku Agathe Christie i drugih jeftinih krimića i sve u svemu ostavlja utisak namernog “plottinga”, izveštačenosti i lenjog pisanja.

Tu ni sjajna fotografija, ni dobra montaža, ni sigurna režija, pa ni solidna gluma ne mogu da poprave utisak. Naprotiv, ta činjenica je još više frustrirajuća. Ništa striktno filmski i zanatski u ovom filmu nije loše, to je jedna sasvim pristojna ekranizacija popularnog romana, osim činjenice da je po tom i takvom romanu film snimljen. Takvi romani su dokaz da ljudsko društvo stalno traži nove varijacije na jednu te istu temu, i da se varijacije s vremenom troše, pa moraju da se smišljaju nove, još uvrnutije od prethodnih, a da se sama osnova nikada ne promeni. Otuda toliko preokreta i besmisla, toliko kitnjastosti i intervencije na mestu gde bi sve trebalo da bude glatko. To funkcioniše u takvim romanima, ali ne i u filmovima.

Zapravo, ja nemam ništa protiv ekranizacija takvih romana, samo treba znati koliko se čega treba pridržavati. Oni su “meso i krompir” književnosti i od njih se lako naprave “meso i krompir” filma. Uostalom, ceo talas skandinavskih trilera vuče korene iz takvih romana. Millenium trilogija je s razlogom istupila prvo kao roman, a onda je snimljen i pristojna filmska verzija. Tajna njenog uspeha je bio udarac u meki trbuh švedskog društva, u njegovu mračnu i ljigavu prošlost koja je brzo pospremljena pod tepih. Millenium razotkriva nikad pokajane naciste u švedskom društvu, ali i prljave poslove države sa komunističkim monstrumima za koje javnost nije znala. Problem sa tim fazonom je što je nov i svež samo jednom, a kada se ponovi previše puta, postaje dosadan.

Da ne bi bio dosadan, Tyskungen svoje veliko otkriće smešta u prvu trećinu. To otkriće su, naravno, nacisti. I tu film upada u drugi problem, ako je vrhunsko otkriće na početku, dalja razrada toga može biti zeznuta stvar, ili je neko pešačko prekopavanje po prošlosti i otkrivanje tople vode, ili se prosto raspline u klasičan, dosadan “who done it”. Tyskungen je otišao po drugom putu, a misterija polako skreće u nekakvu paranormalnu špansku seriju (Jelena, hvala ti za formulaciju).

Film počinje sa nekoliko scena koje neće dalje uticati na tok filma. Erica (Galli Concha) rodi devojčicu. Njen muž policajac Patrick (Ulfsater) uzme porodiljsko bolovanje jer je u Švedskoj to normalno. Njeni roditelji dođu u posetu mladoj familiji, međutim na povratku kući poginu u čudnoj saobraćajnoj nesreći.

Ono što sledi nema blage veze sa ovim uvodom, koji se mogao sabiti u par lajni dijaloga. Šest meseci kasnije, na Ericinim vratima se pojavljuje od nje dosta stariji Goran (čita se “Jeran”, da ne bude zabune), koji tvrdi da njih dvoje imaju istu majku, koja je, navodno, svog prvenca rodila kao šesnaestogodišnjakinja, odmah posle rata, i dala ga na usvajanje. Goran je tu informaciju dobio od Fransa Ringholma, ubice policajca, neonaciste i doživotnog robijaša. Erica odbije svaki razgovor i istera matorana iz kuće. Međutim, kada pospremi tavan majčine kuće, otkrije neke zanimljive stvari, nacističku medalju i fotografiju na kojoj je majka sa još tri momka i jednom devojkom. Srećom, svi su potpisani, i Frans je jedan od njih.

U slično vreme, neko ubije Gorana na misteriozan način. Sumnja pada na Fransovog nećaka Pera (Gustafsson), i Frans i Erica imaju razlog da se nađu i je li, razmene informacije. Međutim, kako to biva, ništa nije onako kako se čini, svi nešto kriju, a na našoj junakinji je da sve to raspetlja.

I to bi bilo to, pošto se raspliće na veoma slučajne, melodramatične, neverovatne i ničim izazvane načine, likovi ulaze u priču da izgovore svoje, pa nestaju, nema konzistentnosti u njihovim stavovima onda i danas. Glumci su u redu, zanatske komponente solidne, režija sigurna i suverena za reditelja koji je pre ovoga snimio samo jedan dugometražni film. Scenario je nešto slabiji, ali iz izvornog materijala i nije moglo da se izvuče ništa bolje. Konačni utisak je loš, podvučen time što početni zaplet samo podgreva očekivanja. Ako je Tyskungen filmska jednačina za “meso i krompir”, onda je to obrok iz menze, meso je premasno, a krompir hladan i bljutav.

Drinking Buddies

2013.

scenario i režija: Joe Swanberg

uloge: Olivia Wilde, Jack Johnson, Anna Kendrick, Roy Livingston. Ti West, Jason Sudeikis

Drinking Buddies je film zanimljiv za raspravu jer postoje argumenti za tri dominantne stava. Prvi je da je ovo film koji unosi prave, zrele, preko potrebne reforme u polumrtvi žanr romantične komedije koji se diže iz mrtvih samo u februaru, pred konzumeristički praznik. Drugi stav je da to plemeniti, promišljeni, ali ne baš uspeli pokušaj redefinicije žanra, na momente “over-cooked”, na momente nedorađen i nefokusiran. Treća škola mišljenja tvrdi da je ovaj film potpuni kolaps, lažnjak koji se folira da je pametan i koji pokušava da se ukači na slične filmove iz perioda Novog Hollywooda, a da pritom pada i kao komedija, i kao drama i kao improvizacija i studija karaktera iz prostog razloga što su likovi dosadni.

Ne bih se složio da je genijalan, “ground-breaking”, iako je svakako inovativan i hrabar, pošto se ne drži ustaljenih romantičnih klišeja. Uspešnost eksperimenta spajanja “mainstream” teme i glumaca sa “mumblecore” dogmom ostaje upitna. Pretencioznost je svakako potpisna osobina Joea Swanberga, njegova potreba da sprovodi filmske eksperimente “in vivo” guši svaki mainstream potencijal, ali za razliku od drugih umetničarenja iz domena mumblecora, Drinking Buddies je gledaljiv i prijemčiv čak i kad ispadne iz fokusa.

Naslovni dvojac filma, ortaci za napijanje su Kate (Wilde) i Luke (Johnson). Oni su kolege u maloj pivari, i imaju dugotrajno prijateljstvo na granici flerta. Kate je jedina žena zaposlena tamo, i tu činjenicu film eksploatira na čudan, ne uvek najuspeliji način, tako da je ona predominantno i na momente usiljeno “riba-ortak” i “one of the guys”. Oni ručaju zajedno i vole da se sašiju posle posla u baru koji je nadovezan na pivaru, da se uspavaju jedno na drugom, i pritom više izgledaju slatko kao štenci nego što to ima seksualnu konotaciju.

 

Zašto njih dvoje nisu svoj odnos digli na novi nivo? Vrag će ga znati. Oboje imaju partnere, Kate se viđa sa uspešnim, ali malo previše “propper” Chrisom (Livingston), a Luke je u dugotrajnoj i pomalo učmaloj vezi sa lagano uštogljenom i nesigurnom Jill (Kendrick). Kao u svakoj romantičnoj komediji, ali i svakom novijem introspektivnom art filmu, njih četvoro će otići zajedno na vikend u prirodu ne bi li testirali svoju grupnu dinamiku. Tokom vikenda će otkriti da su možda pogrešno upareni, da Luke i Kate više vole da provode vreme zajedno (da pijanče i zajebavaju se, to jest), nego što im je ugodno u društvu njihovih partnera. Isto tako, Chris i Jill će otkriti da bi oni možda bili sasvim funkcionalan par. Desiće se jedan tajni poljubac, jedan neprijatan raskid i gomila pasivno-agresivnog dijaloga koji nagoveštava možda prekompoziciju parova.

I tu nastupa najjača potporna tačka ovog filma, odbijanje da se hoda po utabanim stazama žanra. Prvo, obična romantična komedija bi taj vikend imala pred kraj filma, na kulminaciji. Ovde je vikend početak zapleta, odmah iza ekspozicije. Drugo, razvoj događaja posle vikenda se ne odvija baš po špagi rom-com filmova, a četvoro glavnih likova se ponaša više nalik ljudima, a manje nalik filmskim klišejima. E, sad, kakvi su oni to ljudi, ako već nisu filmski klišeji?

 

Kate je hiperaktivna, isfolirana, sa nešto potisnute seksualnosti koja eksplodira tako da je baci na pod. Igra je Olivia Wilde, i tu nema problema u izvedbi, ali ima u castingu. Kate mora biti sexy dok je istovremeno ženska koja se smatra ortakom, a ne ortakinjom, a Olivia Wilde ne može biti sexy i imati pomalo “mušku” energiju istovremeno. Luke je nedorasli bradati klinac i najviše nalik klišeu. Jack Johnson savršeno hvata tu njegovu nezrelost, ali i pasivnu agresivnost. Jill je dobra, obična, pomalo uštogljena devojka. Igra je Anna Kendrick na način na koji je već igrala takve uloge, tako da njena izvedba stoji negde između uloga u filmovima Up In The Air i End of Watch. I na kraju, tu je Chris, kojeg igra kriminalno neiskorišteni Roy Livingston, inače sjajan komičar od Office Spacea nadalje. Kada smo kod neiskorišćenosti, čini se da je Jason Sudeikis pozvan samo da ostatu ekipe očita lekciju iz slobodne improvizacije na temu komičnog ne baš odlučnog šefa, a Ti West reciklira večitu ulogu hipstera.

I tu dolazimo do ispadanja iz fokusa. Likovi nisu dovoljno dobro napisani, jer ako su zamišljeni kao realni ljudi, moraju biti odigrani na drugi, potpuno prirodan način, ili moraju biti modelirani po glumcima koji će ih igrati. Lažni opušteni stav koji gaji autor Joe Swanberg im u tome ne pomaže, dok sa druge strane potpuno ubija dramu. Sa druge strane, bez klišeja i poigravanja sa njima nema komedije. Likovi su naprosto suviše obični, dosadnjikavi, svakodnevni, verovatno u stvarnom životu ne biste otišli s njima na pivo.

 

Drugo ispadanje iz fokusa je uslovljeno likovima koji ne mogu da se pokrenu i donesu odluku, koji kroz film na napreduju, čiji odnos ne evoluira. Događaji koji ih prate deluju slučajno, ne kao dobro osmišljena radnja. Lepo je bežati od formule i pritom biti opušten, ali ostaje utisak da film ne ide nigde.

Mumblecore manijak Joe Swanberg je snimio 13 filmova u 8 godina i većina od njih su eksperimenti uživo za koje je nemoguće odrediti koliko su improvizovani, a koliko imaju scenario. U skladu sa tim možemo Drinking Buddies shvatiti kao eksperiment sa mainstreamom, poznatim licima za glumce i studijskim sistemom. Imali smo to i ranije, kod Swanbergovih nesumnjivih uzora za ovaj film, kod Mazurskog (Bob & Carol & Ted & Alice, odakle je preuzet poster) i kod Rafelsona (Five Easy Pieces, koji je propitivao važne životne odluke, a nije tapkao u mestu po sistemu “da l' da legnem ili da ustanem). I vreme je bilo drugačije, filmovi su imali više značaja u našim životima. To je očito i u “box office” rezultatu Drinking Buddies, koji je vrlo brzo odigrao svoje u bioskopima i preselio se na “video on demand” teritoriju.

Konačni utisak je da je film gledljiv, realističan, da izgleda dobro i da su lokacije lepo izabrane i snimljene. Sa druge strane, Drinking Buddies podražava život, i to je pitanje koliko uspešno, pošto osnovna premisa (romansa koja tinja ispod površine dugogodišnjeg prijateljstva) nije baš utemeljena u životnim iskustvima. Filmove ne gledamo uvek zato što podražavaju život, nego zato što nam nude nešto različito.

U Want Me 2 Kill Him?

2013.

režija: Andrew Douglas

scenario: Mike Walden

uloge: Jamie Blackley, Toby Regbo, Joanne Froggatt, Liz White, Jaime Winstone, Amy Wren

Inpektorka (Froggatt) ispituje mladića Marka (Blackley) zašto je napao nožem svog školskog druga Johna (Regbo). Mark odgovara da je to učinio “za veće dobro”. Ova scena ima svoju funkciju, daje nam pravi, žanrovski kanon od uvoda za policijsko-proceduralni triler koji će nam odgovoriti na pitanje kako to da mladić daje tako monstruoznu izjavu. Ovo je film po istinitom događaju koji je potresao Veliku Britaniju pre desetak godina, u pred-facebook fazi interneta, ubačen u triler strukturu, sa dva vremenska okvira (u jednom su istraga i suđenje, a u drugom sami događaji koji se istražuju), podeljen na tri čina, sa standardnim preokretima.

Dakle, Mark je tipični srednjoškolac, ne voli da sedi na časovima, trenira fudbal i jebe sve što ne može da pobegne od njega. On ima nejasne snove i ambicije da izmisli nešto novo (poput otkrivanja interneta, kako kaže) i da od toga živi. Ono što ga čini nenormalnijim od njegovih kolega je to što, umesto pravog seksa uživo, on preferira da visi na internetu u chat sobama sa tom tematikom. Njegova virtualna ljubav je Rachel, prava šampionka “dirty talka”, i što je najvažnije, dama u nevolji. Ona je u programu za zaštitu svedoka i ima opasnog frajera-kriminalca koji je maltretira. Ima i mlađeg brata Johna koji ide sa Markom u školu i koji tamo važi za čudaka i trpi nasilje siledžija. Ona moli Marka da pomogne njenom bratu.

Dvojica momaka će se sprijateljiti i pored Markovog nepoverenja prema suviše čudnom Johnu, ali njihova sreća neće biti dugog veka. Rachel će nestati iz virtualnog prostora, a John će Marku reći da je ona mrtva i da ju je njen dečko najverovatnije ubio u napadu ljubomore. Mark će podrobno planirati osvetu, dok ga u tome ne prekine, takođe preko interneta, Janet (White), koja tvrdi da radi za anti-terorističo odeljenje MI5, te da je John bezbednosno zanimljivo lice koje planira srednjoškolski masakr nalik na Colombine pod patronatom svog pakinstanskog očuha.

Iako je najavljen kao istinita priča, film se ne čini previše realnim. Verovatno da je stvar u vrlo površnom scenariju koji se drži interpretacije događaja iz tabloidne štampe, ali ni režija nije bez greške. Niko od kreativnog tima nije zainteresovan za dinamiku prijateljstva između dvojice momaka, niti za njihova psihička stanja pojedinačno. Nigde se ne postavlja pitanje da li bi se dogodilo to što se dogodilo da oni nisu postojali kao tandem. Kriminalni tandemi jesu opšte mesto kinematografije, ali U Want Me 2 Kill Him je malo različita priča: Mark biva “izrađen”, a da nije uopšte svestan da ga je neko izradio. To otvara drugi problem, a to je kako ovaj film može ostaviti utisak na nas kada je glavni lik tako očigledni glupak.

To dosta smanjuje mogućnosti Blackleyu da napravi dobru ulogu, jer scenario nije jasan je li Mark žrtva prevare ili budaletina, dok je Regbo sasvim pristojan kao čudak John, pomalo na tragu Ezre Millera u We Need To Talk About Kevin. Film pati od još mnogih drugih mana, recimo Liz White je neuverljiva kao agentica, ali malo toga može da se svali na glumce. Problem je u postupku od početka do kraja, a najočitiji u tome kako autori tretiraju poprilično nefilmičan postupak kompjuterskog chata, tako da glumci izgovaraju naglas ono što kucaju, što je tupavo. Disconnect je film slične tematike (sigurnosti na internetu), a samu komunikaciju rešava na mnogo zanimljiviji način.

I pored toga, sva je prilika da će U Want Me 2 Kill Him imati sasvim solidnu količinu uspeha u američkim kino-dvoranama. Razlog za to je moćna producentska ekipa, Weinsteinovi i Bryan Singer, kao i činjenica da Amerianci nisu upoznati samim britanskim slučajem. Sam slučaj bi bio bolje obrađen u formi TV filma ili true-crime docu-drame, a i ovako bi mogao da prođe kao poučni bau-bau triler koji jako zavisi od šokantnih obrata. Problem je što U Want Me 2 Kill Him nije samo to, to je pre svega filmska verzija tabloidnog novinarstva sa ciljem promocije moralne panike. U nekim takvim filmovima u fokusu su seksualnost, rekreativno drogiranje ili cuga, ili, šta ja znam, ateizam ili rock'n'roll kao stvari koje “naivnu omladinu” odvode na krivi put. Sada na tapetu imamo internet kao izvog sveg zla. Glupo, dosadno, tendenciozno i besmisleno proseravanje, kažem ja.