4.5.17

Burn Country

2016.
režija: Ian Olds
scenario: Ian Olds, Paul Felten
uloge: Dominic Rains, Melissa Leo, James Franco, Rachel Brosnahan, Thomas Jay Ryan, James Oliver Wheatley

Ponekad baš intenzivno navijam za neki film i iz sveg srca želim da bude dobar ili makar da mi se svidi. Uglavnom jer ga smatram potencijalno važnim. U tom smislu, priča o novinaru izbeglom iz Afganistana koji u naizgled mirnom, ruralnom kalifornijskom gradiću otkrije monstruozne kriminalne radnje ispod površine obećava mnogo toga. Uostalom, spoj socijalne drame i “backwoods noira” nije čudna kombinacija, za početak eto ga Winter’s Bone, jedan od najboljih filmova trenutne dekade. Sa žaljenjem moram prijaviti da me je Burn Country, igrani prvenac autora zapaženih dokumentaraca Iana Oldsa, razočarao.

Prvo i osnovno, Olds u svom igranom prvencu ne uspeva ni da uhvati neki konzistentan ton. Na početku imamo socijalnu dramu na tragu zapažanja da nekome ko dolazi iz društva opsednutog čašću kao što je protagonista Osman (Rains) ljigavština ispod površine pristojnosti može biti jednako traumatična kao što je njegovom američkom prijatelju, novinaru (Wheatley) za kojeg je radio kao “fixer”, odnosno “katica za sve”, to ratom pocepani Afganistan gde se konstantno nalazi između čekića i nakovnja, odnosno vazdušnih udara i talibanskih napada. Međutim, ta se socijalna drama trapavo i skoro uvredljivo meša sa komedijom apsurda u kojoj se došljak divi oslobođenosti loše, pseudo-avangardne pozorišne predstave i na prečac se sprijateljuje sa likom kojem na čelu ne piše samo “budala”, nego i “nevolja” (Franco). Kao dodatak tome imamo i “cocktease” ljubavnu priču sa “umetnicom” (Brosnahan) i egzistencijalnu dramu oličenu u dugim kadrovima blejanja u prazno, odnosno u more i nebo u sivo-zimskim tonovima. Stvar se ne popravlja ni kad sve skrene u smeru trilera i misterije koji opet izgledaju kao da su drpljeni direktno iz žvrljotina Cormaca McCarthyja koje je pisac odbacio.

Problem sa tim je apsolutna nemogućnost da se uspostavi i ispostavi, a kamo li obradi, neka važna tema. Važnih tema ima i Olds ih podigrava, ali nikad se ne dižu na nivo iznad bazične ideje. A u toj bujici ideja, ne mogu se oteti dojmu da bi film bolje izgledao kada bi ih polako i dosledno razvijao, verovatno u formi jednosezonske televizijske serije jer milje naprosto ima taj šmek. Ovako, sa svojih 100 i kusur minuta trajanja, Burn Country izgleda kao nevešto sklepan film iz nekog obimnijeg materijala.

Razlog tome može biti Oldsovo dokumentarističko poreklo i za tu branšu tipičan način rada da se uvek snimi više materijala nego što ga se može upotrebiti, ali to nije jedini razlog. Znajući Oldsov “background” u svojstvu montažera na igranim filmovima, te za koga je i na čemu radio (bili su to oni ludački pokušaji Jamesa Franca da ponudi novo čitanje američkih literarnih klasika), za posumnjati je da mu se jedan od glumaca (koji je, uzgrad budi rečeno, potpuno fulao svoj lik i zapravo više nosio periku i pokušavao da isfura ekscentričnost) umešao i u priču i u režiju. Burn Country se stoga može posmatrati kao još jedan neuspeli film iz opusa hiperaktivnog, ali limitirano talentiranog Jamesa Franca.


Opet, nije sve za baciti, niti bi Olds morao da po svaku cenu batali igrane filmove. Melissa Leo je, recimo, očekivano sjajna u svom tipičnom spoju čvrstine i mekane čovečnosti kao Osmanova stanodavka, majka njegovog najboljeg prijatelja i najiskusnija policajka u kraju. Takođe, vizuelni identitet koji deluje kao spoj dokumentarca sa lica mesta, američkog nezavisnog igranog filma i evropskog arthouse filma na socijalnu temu je potpuno uspeo sa svojim prirodnim bojama, kamerom iz ruke i čestim snimanjem preko ramena likova. Pa ni teme koje Olds kroz Burn Country nisu trivijalne, samo su inflatorne i nerazvijene. Da je bilo sreće, ovo bi bio bolji film.